Луксузан накит за овај и онај свет (други део)

.

На некрополи старој приближно 7.000 година пронађен је луксузни накит израђен од морских шкољки и амулети од украсног камена. Био је саставни део гробних дарова који су прилагани уз преминуле припаднике винчанске културе. Поред личног накита покојника, у овим гробовима налазили су се предмети коришћени за обављање свакодневних послова, попут керамичких посуда и разних алатки од костију и камена. Ови предмети пронађени су на локалитету Живанићева доља, удаљеном око 2 км западно од села Ботош, у близини Зрењанина. На њему су нађени предмети из различитих периода – од праисторије до средњег века – али су најбројнији и уједно најзначајнији ови из неолитског периода. У време када је откривено, ово налазиште је представљало прву познату некрополу винчанске културе. Чак и данас, након више од једног века истраживања на више стотина винчанских насеља, познате су нам само две њихове некрополе – осим ове у Ботошу откривена је и једна на Гомолави, у Хртковцима.

Луксузан накит за овај и онај свет (први део)

.

На некрополи старој приближно 7.000 година пронађен је луксузни накит израђен од морских шкољки и амулети од украсног камена. Био је саставни део гробних дарова који су прилагани уз преминуле припаднике винчанске културе. Поред личног накита покојника, у овим гробовима налазили су се предмети коришћени за обављање свакодневних послова, попут керамичких посуда и разних алатки од костију и камена. Ови предмети пронађени су на локалитету Живанићева доља, удаљеном око 2 км западно од села Ботош, у близини Зрењанина. На њему су нађени предмети из различитих периода – од праисторије до средњег века – али су најбројнији и уједно најзначајнији ови из неолитског периода. У време када је откривено, ово налазиште је представљало прву познату некрополу винчанске културе. Чак и данас, након више од једног века истраживања на више стотина винчанских насеља, познате су нам само две њихове некрополе – осим ове у Ботошу откривена је и једна на Гомолави у Хртковцима.

Два цртежа архитекте и олимпијског првака – Момчилa Тапавицe

.

Након што је 1947. Музеј Матице српске престао са радом, предмете из његових фондова преузео је новоосновани – Војвођански музеј, данашњи Музеј Војводине. Тада су многе збирке у Историјском одељењу Музеја обогаћене бројним вредним предметима. Међу њима су се нашле и две занимљиве фотографије цртежа – део пројекта зграде у којој се данас налази Матица српска, аутора Момчила Тапавице.

Овај познати архитекта и врсни спортиста, први Србин освајач олимпијске медаље, рођен је у Надаљу 1872. године. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Новом Саду. Као стипендиста Матице српске, уписао је студије архитектуре и грађевинарства на Високој школи у Будимпешти, где је и дипломирао. Био је одличан као студент, али и као спортиста.

До 1914. године сви талентовани спортисти са овог простора, који су учествовали на великим међународним спортским такмичењима па и Олимпијским играма, такмичили су се под заставом Аустроугарске. Тако је и млади, талентовани спортиста из Надаља – Момчило Тапавица, на Првим летњим олимпијским играма у Атини 1896, бранио боје Угарске, пошто су Аустрија и Мађарска на том такмичењу имале посебне екипе. Том приликом, Тапавица је освојио бронзану медаљу у тенису. Такмичио се и у рвању где је освојио четврто место, а у дизању тегова био је пети.

Поред завидних спортских успеха, Момчило Тапавица је био и изванредан архитекта. Након студија у Будимпешти, вратио се 1903. у Нови Сад. Управо је у том периоду настао његов пројекат за данашњу зграду Матице српске, задужбину Марије Трандафил, која је подигнута 1912. Цртеже овог објекта Тапавица је потписао 1908. године.

Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад, фотографија цртежа, рад Момчила Тапавице, 1908.

Раритет у Збирци књига и брошура – Шекспир на филму до 60-тих година

.

Библиотека Матице српске једна је од најкомплетнијих библиотака у Србији. Готово да нема књиге или друге публикације која се не може наћи у њеним фондовима. Ипак, постоји једна публикација која се не може наћи чак ни у Библиотеци Матице српске, али се од пре неколико година један примерак ове ретке публикације налази у Збирци књига и брошура Одељења за савремену историју Музеја Војводине. Реч је о брошури „Шекспир на филму“ аутора Владимира-Владе Петрића (1928–2019), познатог редитеља и филмског теоретичара, коју је издала Југословенска кинотека 1964. године.

Државна класна лутрија

.

Коста Таушановић (1854–1902)

Веровање у срећу је старо колико и човечанство. Коцкање представља један од најстаријих облика човекове забаве. Иако спада у непродуктивну делатност одржало се и до данас. Први подаци о некој коцкарској игри јављају се још у древној кинеској култури. У старом Египту играло се низ коцкарских игара, од народних забавних до свештеничких или фараонских. Записани трагови о коцкању налазе се и у Индији. У старој Грчкој коцкање није било развијено и дуго је било забрањено, барем на јавним местима, док је у старом Риму, упркос свим забранама било широко распрострањено, а нарочита забава било је самим царевима. Коцкање је у средњем веку било једна од омиљених народних разонода у Европи, а ни племићи га нису презирали.

Срби из Хабзбуршке монархије и темељи модерне српске државности

.

Развој нововековне српске државности, слободно можемо рећи, почиње већ Првим српским устанком 1804. године. У периоду од 1804. до 1813. године у Србији се образују централни и локални органи власти, формирају се судови, а доносе се и први уставни и правни акти. Овај процес је наишао на велико одушевљење и међу Србима који су живели у Хабзбуршкој монархији. Истакнуту улогу у стварању темеља српске државе у овом периоду имали су Срби пречани, посебно браћа Божидар и Михаило Грујовић.

Срби пречани и Први српски устанак

.

Први српски устанак - национална и социјална револуција, означио је почетак борбе за ослобођење Срба од турске владавине и стварање модерне српске државе током 19. века. На збору у Орашцу 14. фебруара 1804. одлучено је да се поведе борба против дахија, а за вођу је изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Буна на дахије постепено је прерасла у борбу против турске царевине.

Устанак је наишао на одјек и код Срба који су живели изван Београдског пашалука, посебно код оних у Хабзбуршкој монархији, који су снажно подржали борбу за ослобођење, учествујући у његовом припремању и стварању планова за обнову српске државе. Срби пречани учествују у организацији револуционарне власти и просвете у Србији, обављају дипломатске мисије, снабдевају устанике новцем, храном и оружјем, укључују се као официри и обични војници у устаничку војску, прихватају избеглице.

Иако то није било у складу са званичним ставом Бечког двора, велики допринос Првом српском устанку дали су представници црквене јерархије, посебно митрополит карловачки Стефан Стратимировић који је постао главни саветник устаника и њихов незванични министар спољних послова. Новосадски епископ Јован Јовановић преко митровачког трговца Димитрија Пуљевића, послао је устаницима прве топове, помоћу којих су освојили Шабац, Београд и Пожаревац, а помагао је устанак и новцем.

  

Немерљив допринос устанку дала је српска интелигенција. Тако је Доситеј Обрадовић својом песмом Востани Сербије поздравио српску борбу и покренуо родољубе на давање новчаних прилога за устанике. Године 1807. он прелази у Србију где постаје члан Совјета и први министар просвете обновљене Србије у којој је и умро 1811. Један од најученијх Срба тога времена, Иван Југовић, правник и професор, прешао је у Србију 1805. Према Вуку Караџићу, идеја о оснивању Велике школе 1808. године припада Ивану Југовићу, који је био њен први ректор, а држао је наставу рачуна и историје. После смрти Доситеја, постао је министар просвете. Поред тога обављао је бројне дипломатске мисије.

Значајну улогу у устанку одиграли су и Срби граничари. Српским устаницима прикључило се петнаестак официра, чије је војничко искуство било драгоцено. Најчувенији међу њима били су капетани: Петар Новаковић Чардаклија, Раде Вучинић, Радич Петровић и Михајло Ђурковић. Поред њих и више стотина граничара емигрирало је у Србију и придружило се устаницима.

Велику помоћ у храни, оружју, муницији и другим ратним потребама устаницима пружили су српски трговци из Земуна, Панчева, Митровице, Карловаца и Новог Сада. Најзначајнији устанички лиферанти били су Милош Урошевић, Димитрије Пуљевић и Стефан Живковић, који су увек налазили начине да устаницима доставе и прокријумчаре неопходну помоћ.

После слома устанка, Срби избегли из Турске налазе уточиште у Срему, Банату и Новом Саду. Српско становништво на овом подручју помагало је избеглице колико је могло. Већи део избеглог народа се касније вратио у Србију, али су многе породице остале и ојачале српску популацију на овом подручју.

Допринос Срба пречана Првом српском устанку био је велик. Устанак је ушао у историју ових крајева као значајно раздобље, пуно промена  и крупних историјских подстицаја за јачање идеје националног ослобођења српског народа и обнову српске државности.

Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар