Омиљена места Војвођана за одмор на планинама у 20. веку (други део)

.

Скијање је, као спортска дисциплина, стигло из Норвешке у Аустрију, а одатле у Словенију и остале делове Краљевине. Смучарска такмичења у Јулијским Алпима сведоче о томе да је овај зимски спорт током 20. века постао атрактиван и постепено утицао на популарност зимовања. Прве смучарске дисциплине развијале су се са много потешкоћа. Првобитна опрема била је лоша; састојала се из тешке турн даске, са разноразним старинским везовима и тешким ципелама – поткованим гојзерицама или обичним дубоким ципелама. Штапови су, такође, били тешки и јаки. Највише су се цениле скије од белог ораха, обрађиване врућим парама, како би добиле на еластичности. Процес се закључивао пресвлачењем доње стране скије врућим воском, због трајности и чврстоће. За ходање по снегу могла се користити зимска обућа. Обућа Бата рекламирана је у свим листовима, уз обећања да ће ципеле за снег сваког сачувати од зиме и прехладе. „Кодекс облачења“ поштовао се и „на снегу“, о чему сведоче фотографије скијаша у вуненим џемперима или прслуцима, из којих провирује бела кошуља. Доњи део одеће чиниле су обичне панталоне. Усавршавање скија и везова олакшало је скијање, што је утицало на популаризацију овог спорта као вида рекреације.

 

Група скијаша на Златибору, фотографија, 30-те године 20. века

Омиљена места Војвођана за одмор на планинама у 20. веку (први део)

.

Највећи дар планинских предела су природне лепоте, које су почетком 20. века привлачиле туристе током летњих месеци, тачније од маја до септембра. Људи су напуштали урбана насеља и одлазили у планине не само због природних лепота, већ и због изванредне планинске климе. Клијентела која је током првих деценија 20. века одлазила на одмор у такве крајеве припадала је вишем и средњем слоју грађанства. Лековитост одређених планинских регија постајала је све популарнија, те су путовања због промене климе, шетње и удисања чистог ваздуха брзо прихваћена као начин одмора. Летовање на планинама било је уобичајено крајем 19. и у првој половини 20. века, а структура гостију се временом мењала. Боравак у планинској регији током зимског периода постао је популаран тек у другој половини 20. века.

 

Планинарски штап Франца Фајта, 30-те године 20. века

Неколико фотографија породице Ћурчин из Панчева

.

У Музеју Војводине, у збирци Знамените личности налази се неколико фотографија породице Ћурчин из Панчева. Оне су поклон др Федоре Бикар, истакнутог историчара и дугогодишњег угледног кустоса Музеја Војводине, чијом заслугом су основане бројне музејске збирке у Одељењу за старију историју и сачуван је непроцењив део културне баштине овог простора. С обзиром на то да је Федорина мајка Милеса потицала из поменуте породице Ћурчин, она је сачувала од заборава најлепше успомене на своје претке. Међу њима су и породичне фотографије, од којих је неке поклонила Музеју Војводине.

Породица Ћурчин, Панчево, око 1900.

Псеудофибула из Врбаса

.

На налазишту Циглана Полет у Врбасу, током ископавања гробља које датира у 7–8. век, пронађен је предмет израђен ливењем у бронзи, који на први поглед личи на типичну фибулу, односно запон за копчање одеће. Предмет je пронађен у једном од гробова, са скелетним остацима покојника. Како није археолошко-теренски документован, овај је податак добијен од радника циглане.

Римљани, Сармати и разнобојне перле од стакла

.

Римска освајања, урбанизација и романизација доносе велике промене у простор данашње Војводине и велика мешања становништва. Однос Римљана и аутотохтоног становништва или становништва које се временом, током трајања њихове власти,  доселило у војвођанске просторе, прилично је сложен: од савезништва и трговачких веза, до ратних сукоба. Сложеност тог односа може се видети кроз археолошки покретни и непокретни материјал. Нарочито занимљив био је однос између Римљана и Сармата, и он се може видети на сталној поставци Музеја Војводине посредно, путем изложених артефаката (Сарматима је посвећено неколико изложбених витрина). Сармати су били полу-номадски народ, сточари, иранског или јужно-руског порекла, чија је материјална култура у Војводини настала као мешавина домородачких келтско-дачких елемената, са утицајем римске и грчко-хеленистичке културе, те иранских елемената које су донели из своје постојбине. Свакако су и они мигрирали на просторе Паноније, али су се временом адаптирали на услове живота плодне Паноније, те су прихватили седелачки начин живота.

О њима сазнајемо најпре од Херодота у 5. веку п. н. е., који их помиње као Сауромате, потом од Полибија у 2. веку п. н. е., Плинија Старијег у 1. веку н. е., Тацита с краја 1. века н. е., али и из дела Амијана Марцелина из 4. века н. е.

Везе између Римљана и Сармата такође су биле комплексне – од сукоба и савезништва до веома живе трговине, која је подразумевала размену различитих производа, што се може пратити кроз археолошке налазе из истражених сарматских некропола. Сармати су усвајали римске новине у производњи различитих производа, а сами су били познати по производњи специфичног типа сиве, углачане керамике и стаклених перли, које су сарматске жене волеле да носе.

 

Сива сарматска керамика

Нови елементи из Војводине на Националној листи нематеријалног културног наслеђа Републике Србије

.

Ускршња корпа - паска, Шид, 2011.

Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Србије одлучио је да у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије упише још два елемента, а у питању су традиције које се негују првенствено на простору Војводине.

Пријап, сеоски бог плодности и градско страшило

.

 

Прича о поновној идентификацији предмета из Античке збирке Музеја Војводине говори о лепоти позива кустоса. Истраживање у депоу, претрага музејске документације и литературе представљају својеврстан изазов. Пре неколико година кустоси нашег музеја наишли су на предмет који је претходно погрешно протумачен као лампа или грађевински украс. Пронађен је приликом археолошког ископавања виле рустике у Хртковцима на локалитету Врањ 2006. године као фрагмент теракоте црвене боје са мањим траговима беле превлаке. С обзиром на то да је очуван само део ове теракоте, не изненађује њена ранија нетачна идентификација. Детаљним увидом у постојеће иконографске представе грчко-римских божанстава, закључено је да се ради о теракоти са приказом Пријапа. Аналогијом је утврђено да су овакве и сличне теракоте са представом Пријапа пронађене и у другим деловима римске Паноније, те да је Сирмијум био један од градова у којима се сасвим поуздано налазила радионица у којој су оне прављене.