Двопређне чарапе етничке заједнице Климената из Хртковаца

.


Чарапе, мушке, свакодневне.

Најинтригантнија прича о двопређно плетеним чарапама је она о чарапама из села Хртковци у Срему. Ове, слободно можемо рећи, архаичне чарапе, носили су припадници мале етничке заједнице Климената. Клименти су пореклом албанска католичка заједница из области Малесија, на планини Проклетије. Један део њих се доселио у Срем након аустријско-турских ратова. Они су заједно са Србима у другој Великој сеоби Срба, под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1739. године, прешли Дунав и населили се на потес између Инђије и Старе Пазове. Нешто касније, 1747. године, аустријска држава их је за стално населила у места Хртковци и Никинци.

Славко Милетић (1869–1934)

.

Славко Милетић је рођен 22. марта 1869. године у Новом Саду. Његов отац је био Светозар Милетић, народни трибун и један од најзначајнијих српских политичара у Аустро-Угарској монархији. Школовање је започео у родном граду, да би последње две године гимназије завршио у Осијеку. Студије медицине похађао је у Грацу и Прагу, а окончао у Бечу (1895), где је био активан у српском академском друштву Зора. По завршетку студија настанио се у Вршцу, обављајући приватну праксу (1896). Уједно је лечио и оца чије се здравље нарушило услед дугогодишњег тамновања по угарским казаматима.

Торбе наших предака

.

Торба је одувек била веома важан и неопходан предмет који човек користи при изласку из куће, било да су у питању неке свечане прилике, одлазак на њиву, пијацу или вашар. Зато торбе делимо на свечане и свакодневне, тј. радне. Торбе су користили сви: млађе и старије жене, мушкарци и деца из свих етничких заједница које живе у Војводини. Главна одлика орнамената на торбама је да су они једноставни, мање захтевни у ткачком смислу од орнамената на ћилимима и да су бирани тако да задовоље потребе онога ко их користи.

 
Различите стране вунене свечане торбе, 1904, Срби, Лалић, Бачка

Константин Костић – народни трибун 1918.

.

Констатнин Костић, нородни трибун, свештеник, професор и писац историје, рођен је у Бачком Градишту 29. јуна 1886. године. Школовање је започео у родном месту, а наставио уписавши Српску гимназију у Новом Саду 1905. и богословију у Сремским Карловцима 1909. Рукоположен је за ђакона и презвитера 1910, у Вршцу. Са почетком Великог рата, био је под присмотром полиције, а потом интерниран у Панчево, Темишвар, Арад и Татоварош. После интернације вратио се у Опово, али је и даље био под присмотром полиције. И поред тога, несебично се укључио у заштиту и збрињавање страдалне и избегле деце из Босне. Постао је повереник Обласног одбора Државне заштите избегле деце који је водио бригу о њиховом лечењу, смештају и исхрани. Децу је размештао по домаћинским кућама, а лекове и лекарску негу је обезбеђивао Одбор. Добар глас о пожртвованом и родољубивом проти стигао је и до Америке и Михајла Пупина који му пише.

Плакат „Омладинци и омладинке дођите сви на први омладински планинарски дан“

.


Плакат Омладинци и омладинке дођите сви на први омладински планинарски дан на Стражилову 25. јуна 1939. год.

У првој половини XX века из Београда је стигла иницијатива (под утицајем др Душана Спирте), да се у Новом Саду формира подружница београдског Српског планинарског друштва (СПД). Сусрет планинара из Београда и Новог Сада одржан је 13. маја 1923. године на Иришком венцу, али се формирање подружнице није реализовало. Наиме, постојала је реална опасност да ће сам назив Српско планинарско друштво, у мешовитој националној средини, каква је тада Нови Сад био још више него данас, изазвати формирање и других планинарских друштава на националној основи (немачко, мађарско, јеврејско итд.). Већина новосадских планинара је била за неко неутрално име: „туристичко“ или „планинско“ друштво, али са тиме се, изгледа, није слагао Васа Стајић (мада је своје неслагање, касније, негирао), који је и изабран за председника новосадске секције СПД-а. Стога, новосадски огранак београдског Друштва, у ствари, није никада ни заживео, што се може видети из сачуваних записника са седница Управног одбора Српског планинарског друштва. На седници Управног одбора СПД-а, одржаној у стану др Душана Спирте у Београду 26. фебруара 1924. године, констатује се: „Пошто секција у Новом Саду не показује никаквих знакова живота, решава се, да се има решити питање новосадске секције приликом излета у Фрушку гору - Нови Сад.“ Ипак, овај спор између новосадских планинара и Васе Стајића није оставио последице и Васа Стајић је до краја остао веран, не само планинарском покрету, већ и новоформираном планинарском друштву „Фрушка гора“. Констатација да „секција у Новом Саду не показује никаквих знакова живота“ била је само делимично тачна. Секција, стварно, није била активна, али планинари Новог Сада су били и те како активни и редовно су одлазили у Фрушку гору.

Круњачи за кукуруз, такозвани сандучари

.

У досадашњим причама, у оквиру рубрике „Буди одговоран према духу и телу“, посетиоци сајта Музеја Војводине су се упознали са различитим конструктивним типовима круњача за кукуруз, прикупљеним у збирци Музејског комплекса Кулпин. Остало је да се представе и такозвани сандучари. Код нас, у готово сваком пољопривредном домаћинству, они су се задржали у употреби све до данас. Међутим, увођење друге технологије убирања кукуруза, а то је универзалним житним комбајном, или како пољопривредници то називају „Универзалом“, довело је до тога да се сандучари полако избацују.

Од свих круњача за кукуруз у збирци, сандучари су најбројнији и до сада је прикупљено укупно њих петнаест. Од тога, пет је откупљено, док је десет поклоњено. Како бисмо још једном нагласили значај даровања предмета за музејске збирке, наведена су имена дародаваца. Дакле, то су: Гавра Керац из Новог Сада, Мирослав Јованов из Каћа, Петар Гајинов из Кулпина, Јан Тријашка из Бачког Петровца, Сава Мађаров из Зрењанина, Ковач Антал из Скореновца, као и струковно удружење инжењера пољопривредне технике из Новог Сада - Војвођанско друштво за пољопривредну технику (ВДПТ).

Овај конструктивни тип круњача за кукуруз је углавном индустријске израде. Код појединих сандучара из збирке је сачувана ознака произвођача, тако да су заступљени: „Счнеидер Фригyéс“ и „Зикмунд & Цомп.“, оба из Новог Сада, Осјечка љеваоница и творница стројева (ОЛТ), Осијек, „Кüхне Е.“, Мошон-Будимпешта, „Хофхерр-Счрантз-Цлаyтон-Шуттлеwортх“ (Х-С-Ц-С), Будимпешта-Кишпешт, и „Хофхерр-Счрантз“ (Х-С), Беч. Нажалост, на већини не постоји сачуван назив, са заштитним знаком, тако да није било могуће да се изврши њихова идентификација.

Само мањи део круњача посетиоци могу видети на сталној поставци Музејског комплекса Кулпин, док је већина смештена у депоу и чека на конзерваторско-рестаураторски третман.

Круњаче сандучаре најчешће опслужује један руковалац, који једном руком убацује клипове кукуруза у улазни отвор, док другом окреће ручицу замајца. Како би себи олакшали посао, пољопривредници их постављају испод отвора на таваници, како би клипови кукуруза, преко дрвеног корита, директно улазили у отвор за храњење.


Круњење кукуруза круњачем сандучарем, Кулпин, 2009;
Фото: Филип Форкапић

Магија римског стакла

.


Ја лично више волим стакло,...Само да није тако ломљиво, волео бих га више од злата. Али, овако не вреди, зато је и јефтино.

Петроније, Сатирикон, 50, 7.

У археолошком смислу предмети од стакла не представљају толико значајан материјал као керамика, превасходно због тога што су танки и ломљиви и много ређе опстају у земљи. Приликом археолошких ископавања најчешће се проналазе у гробовима, често дајући увид у друштвене и економске прилике неког друштва. Можемо претпоставити да су то били важни производи које је покојник требало да понесе са собом на други свет.