Логор Дахау

.

 Одмах након именовања Адолфа Хитлера за канцелара Рајха 30. јануара 1933, нацисти су започели терор над својим политичким противницима. Неколико месеци касније, СС и СА, паравојне организације нациста, изградиле су основу првог нацистичког концентрационог логора на темељима напуштене фабрике оружја код Дахауа, на око 18 км од Минхена. Хајнрих Химлер, вођа СС-а, објавио је да ће овај први концентрациони логор за политичке затворенике бити отворен 22. марта 1933. Јавност је у штампи о изградњи првих логора обавештена у контексту наводне потребе за „преваспитавањем“ оних који стоје на путу „националној револуцији“ или то планирају. У Дахау су одмах доведени немачки комунисти и социјалдемократе, Јевреји и други које је Хитлер сматрао непријатељима. Први командант логора био је Теодор Ајке.

 По отварању, логор је могао да прими око 5 000 затвореника. Половином 1937. године, СС започиње радове на проширењу, те је до августа 1938. изграђен огроман СС логор и логор за затворенике, који је био димензија 600 х 300 метара. На главној капији кроз коју су морали да прођу сви затвореници, налазио се натпис ARBEIT MACHT FREI, у преводу Рад ослобађа. Осим тога, на свим зградама у логору биле су великим словима исписане поруке: „Пут у слободу - Један је пут у слободу. Његове међе су: покорност – марљивост – поштење – уредност – пристојност – умереност – искреност – пожртвовање и љубав према домовини“.

                   

                

                         Група Југословена из болнице у логору Дахау након ослобођења (Музеј Војводине)

 Логор је имао командантуру, политичко одељење (где се вршила класификација затвореника, те су политички затвореници, Јевреји, Роми, криминалци, хомосексуалци, емигранти и ратни заробљеници, углавном Црвеноармејци, добијали на леђима видљива обележја своје групације), апел-плац, ревир (логорска болница), дезинфекцију, блок за становање, кухињу; од 1943. јавну кућу, гасну комору и крематоријум са четири пећи у којима су спаљивани лешеви логораша. Осим тога, убијало се и вешањем и стрељањем. Ради масовних егзекуција, затвореници су из Дахауа одвођени у друге логоре и обрнуто.

                                      

                        Амерички војник пред улазним вратима гасне коморе у логору Дахау (Музеј Војводине)

 Логором су управљали СС-овци, на командним позицијама, али су постојали и разни „капои“ – „изабрани“ затвореници, који су имали право кажњавања као собне старешине и слично.

 Затвореници, како они у самом логору, тако и они издвојени у радне команде, имали су радну обавезу, која је у начелу предвиђала 9 до 11 сати рада, укључујући и недељу пре подне.

 Химлерова заповест од 14. априла 1945. командантима логора Дахау и Флосенбург бранила је предају и налагала евакуацију логора како ниједан затвореник не би жив доспео у руке савезника. Иако ово није реализовано, било је неколико покушаја као што је био случај са једним транспортом од око 7 000 затвореника који су кренули пешке 26. априла, само пар дана пред ослобођење логора. Њих 987 страдало је у том „маршу смрти“.

 До априла 1945, овде је било више од 200 000 затвореника, од којих је више од 40 000 убијено или умрло. У прво време, од 1933. до 1938, у њему су се налазили скоро искључиво грађани Рајха, док су од 1938. до ослобођења логора 1945. у њему били затворени припадници народа готово из читавог света. Неколико дана пред долазак америчких јединица које су 29. априла 1945. ослободиле логор, у њему се налазило преко 67 000 затвореника – припадника 38 народа, укључујући и 3 080 логораша из Југославије.

                          

 Пропусница Међународног комитета за Дахау од 30. априла 1945. за Милана Киждобранског и још два човека. Служила је након ослобођења за излазак преко моста у шири круг логора (Музеј Војводине)

 Међу њима је био и Милан Киждобрански, православни свештеник из Руменке који је од 1941. помагао НОП. Такође је учествовао у формирању и био потпредседник МНОО-а у месту. Након провале организације у Руменки марта 1944. и хапшења већине чланова МНОО-а, преко истражног затвора у Новом Саду, логора у Бачкој Тополи и затвора у Комарому, они су предати Немцима у Мађарској и одведени у концентрационе логоре у Немачкој. Киждобрански је допремљен у Дахау новембра 1944, где је добио број 125241.

 Када после рата говори о ослобођењу логора, он каже: „Немци су се поплашили и побегли и ми смо 29. априла 1945. године видели белу заставу на административној згради затвора. Чувари су још били на свом месту, а Американци су стигли око 16 часова поподне. Немогуће је описати то осећање и расположење, а својим очима сам видео да је један Пољак потрчао у сусрет ослободиоцима, заборављајући на високи напон струје у жици и ту остао мртав. Наш југословенски комитет одмах је ступио у дејство, а међу првим заставама била је истакнута југословенска, док смо ми на главе ставили титовке са звездом петокраком. Одмах је формирано и пропагандно одељење нашег комитета које је издавало билтен и допринело окупљању Југословена у логору. Омладинска организација је организовала свечану прославу 1. маја. Американци су одмах предузели хигијенско-заштитне мере, а теже болеснике су пренели у своју пољску болницу под шаторима. Међу тим болесницима било је и Југословена које сам ја по задужењу обилазио и држао у евиденцији. Ова евиденција ми је помогла да најбрже сакупимо Војвођане и припремимо их за транспорт кући јуна 1945. године.“

                                                 

 Потпоручник Ракочевић, делегат југословенске војне мисије у Паризу, био је задужен за организацију повратка Југословена из логора Дахау. Цртеж је из листа Dahavski Poročevalec, гласила Југословенског народног одбора у том логору, чији се примерци чувају у Музеју Војводине. Поред музејских предмета, у Музеју се чувају и подаци о Војвођанима страдалим у логору Дахау.

 

Кристина Менеши, виша кустоскиња