Ускршњи обичаји Срба у Војводини

.

 Последња, седма недеља Ускршњег поста се у народу назива Велика или Страсна недеља, тако да се и сви дани у тој недељи називају велики. У традицијској култури Срба у Војводини ови дани обиловали су обредном праксом, која је нарочито изражена на Велики четвртак и Велики петак. Ови обичаји били су везани за догађај Христовог страдања, и многи су прописани од стране Цркве. До Великог четвртка су сви већи послови бивали завршени, јер се од овог дана више није радило, већ се живот сводио на ишчекивању највећег годишњег празника – Ускрса.

 Значај Страсне седмице огледа се у многим народним веровањима по којима би се за непоштовање строгих правила трпеле одређене консеквенце, попут озбиљнијих обољења. Пост је ове недеље био изузетно поштован, а рад око куће, весеље и пијанство били су строго забрањени. Ипак, било је радњи за које се веровало да баш ове недеље треба да буду обављене, као што су, у појединим местима, сејање поврћа и кречење воћака.

 На Велики четвртак се „везују“ звона, наступа тишина, а уместо звонима на богослужење се позива клепалом. Оглашавање клепалима је из црквене ушло у народну праксу, па су деца од Великог четвртка до Ускрса правила буку клепалима и чегртаљкама. На овај дан, као и на Велики петак су многе радње бивале забрањене, попут орања, шивења и прања. У неким местима Војводине, постојао је обичај жигосања и штројења стоке и ровашења живине, као и други обичаји везани за сточарство. О Великом четвртку и Великом петку посебно место заузимао је култ мртвих, који се огледао у обредној пракси изливања велике воде за покојнике, понегде и паљењем ватри. У складу са хришћанском традицијом, Велики петак је код Срба у Војводини обележаван као најжалоснији дан, а читаво понашање људи je тога дана било подређено подсећању на Христово страдање. У српској традицијској култури, обичаји о Великом петку сводили су се на црквену обредну праксу и на строге забране многих радњи. У неким местима, веровало се да на Велики петак треба појести једно јаје или парче сланине, како би се спречиле разне болести.

 Један од најважнијих послова на Велики петак било је бојење јаја. Обичај фарбања јаја за Ускрс је распрострањен и познат међу другим хришћанским народима, а извесно је да се ради о веома старој традицији. У традицијској култури војвођанских Срба постоји више легенди о постанку овог обичаја, а ускршњим јајима се приписивала посебна магијска моћ у заштити плодности, здравља, као и у култу мртвих. У неким местима, јаја су се бојила на Велику суботу. У прошлости, практиковано је неколико начина бојења јаја. Боја се најчешће добијала кувањем одређених биљака – лишћа, плодова или коре, а била је затупљена и техника шарања воском. На Велику суботу су жене месиле велики ускршњи колач, као и друге врсте пецива. Овај дан је обележаван као радни, и тада су се завршавале све радње које су морале бити готове до Ускрса.

                                                

 Празником Ускрсом се завршава седмонедељни Велики пост. У складу са хришћанском традицијом, поред Божића, у народу се Ускрс сматра највећим празником и слави се три дана. У прослављању Ускрса преовлађују црквени елементи који се своде на слављење Христовог васкрсења, али и народна веровања везана за поновно рађање живота у природи. Народна обредна пракса испуњена је радњама којима се желело обезбедити добро здравље, богата летина, као и заштита од свих невоља и злих сила. Сам празник Ускрс прослављан је као дан радости и весеља, општег праштања и дружења. Већина обредних радњи на Ускрс била је везана за бојена јаја, за ускршње колаче и прво мршење након Великог поста. Најраспрострањенији обичај, присутан и данас, био је туцање ускршњим јајима. Онај коме се јаје не разбије добијао је побеђено јаје. Децa су разбијала јаја и металним новчићима, гађајући их из даљине. У многим местима је био обичај да се јаја даривају суседима, деци и родбини. Богата трпеза била је неизоставни део прославе Ускрса. У многим породицама се клало јагње и барила шунка, која се служила уз јаја и рен.

 

Мср Александар Антуновић, кустос – етнолог