Његово величанство – пешкир

.

                                                

 Један од најважнијих предмета у човековом животу је пешкир, јер је он у човековом окружењу од првог до последњег дана. Он нас дочекује и испраћа са овог света. Он је ту поред нас од јутра до вечери, он је ту кад тугујемо, али и кад се радујемо. Он је ту чим отворимо очи, пре и после јела, он је ту кад нешто радимо, али и кад рад завршимо. Дакле, без његовог величанства – пешкира не можемо замислити дан, па ни цео живот. Зато је и настала ова прича о пешкирима из наше Колекције у којој чувамо око 700 различитих пешкира свих етничких заједница Војводине.

 Под појмом пешкир подразумевамо правоугаони комад платна од кудељних, памучних, ланених или свилених нити, а који је исткан у домаћој радиности. У народу се пешкир још назива „убрус“ и „ручник“.

 Нити које су коришћене за ткање пешкира нису исте дебљине, зато што  функција пешкира условљава дебљину нити, а њих бира сама ткаља. Величина пешкира је, такође, условљена његовом функцијом: просечна ширина је 70 цм, а дужина варира у зависности од функције пешкира од 50 цм за свакодневни, до 3 м за сватовски (деверски пешкир или пешкир за коња).

 Пешкире делимо у три групе:

  • свакодневни пешкир који се користи за брисање руку, лица и целог тела, за заштиту приликом мешења теста или хлеба, за прекривање теста које кисне или за прекривање хране уопште.
  • украсни пешкир се ставља око иконе или огледала, на специјалан рам или на унутрашњу страну врата ормара са девојачком спремом.
  • обичајни пешкир се користи као свадбени дар за девера или за коња, он је део девојачке спреме, користи се у цркви у обреду крштења деце, као и за испраћај покојника, тј. за крст, барјаке и оне који носе сандук. Пешкир се такође поклања цркви за нечији дуг живот и здравље и за покој душе покојника, и тада је обавезно да се извезе име онога коме је намењен.

 

 Пешкири су углавном украшавани са оба краја, мада постоје примерци са украшеним само једним крајем, као и они са украшеном средином. Украси су извођени ткањем – увођењем дебљих нити и нити у боји, при чему се добијао углавном геометријски орнамент (пруге, ромбови, коцкице, правоугаоници), и везом, када се изводио широки спектар орнамената везом по писму и везом по жици.

                                                                         

                                                        Гардиновци, Бачка, Срби, крај 19. века

                                                  

                                                              Руски Крстур, Бачка, Русини, 1914.

 Крај пешкира је понекад украшаван пришивањем траке од паргара, тј. белог памучног платна индустријске производње, која је украшена белим везом у техникама шупљика, ришеље или толедо, или је пак пришивана кукичана, плетена или нецана чипка. На појединим пешкирима су извучене ресе, које су везиване на најразличитије начине.

                                                    

                                                                     Бегеч, Бачка, Срби, 1923.

                                                    

                                                                Падина, Словаци, Банат, 1920.

 Величина орнамента на пешкиру првенствено је зависила од његове намене, док је боја орнамента зависила од доступности конца. Крајем 19. века најчешће је коришћен црвени конац, а затим плави и црни. Конац у боји се појавио крајем 19. века, али је у моду ушао првих година 20. века, да би доживео процват двадесетих година 20. века. Заједно са разнобојним концем наступају и богати цветни орнаменти, разне животиње и птице, али и људске фигуре. Цветни орнаменти се везу у облику цветне гране, букета цвећа у вази или корпи. Од животиња и птица се најчешће везу паунови, коњи, пси, мачке и голубови. Људске фигуре – мушке и женске, везу се у медаљонима, у комбинацији са цвећем, животињама и птицама.

                                                     

                                                                Дорослово, Бачка, Мађари, 1899.

                                                     

                                                                    Глогоњ, Банат, Румуни, 1940.

                                                     

                                                                   Фаркаждин, Банат, Срби, 1935.

                                                    

                                                                      Торак, Банат, Румуни, 1910.

 Израда монограма на пешкирима достигла је свој врхунац у поменутом периоду, јер је пешкир са монограмом био обавезан детаљ девојачке спреме и доказ да је девојка сама спремала макар део мираза. Под монограмом подразумевамо посебно стилизована почетна слова имена и презимена. Углавном су везени монограми украшени китњастом цветном граном. Рађени су и белим концем по белом платну, али је, ипак, био популарнији монограм са цветном композицијом изведеном разнобојним памучним концем. Реч монограм настала је од грчких речи monos, што значи ’сам, један’, и речи gramma, која значи ’слово’.

                                                        

                                                                    Параге, Бачка, Срби, крај 19. века

 Раније је пешкир често поклањан важним особама или гостима, док је то данас у трећој деценији 21. века ретко и скоро незамисливо. Тај поклон-пешкир је обично имао орнамент црвене боје, јер је црвена магијска боја која је повезана са принципом живота, симболише љубав, живот и радост.

 

Љиљана Трифуновић, музејска саветница