Фабрика цемента у Беочину

.

 Међу најразвијенијим индустријским гранама на подручју данашње Војводине током 19. века, били су цигларство и производња грађевинског материјала. Значајнијих циглана и црепана у данашњој Војводини било је у Кикинди, Новом Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Апатину, Панчеву итд. Међутим, највеће индустријско постројење из области производње грађевинског материјала, била је цементара у Беочину. Она је почетком 20. века давала око половине целокупне производње цемента у Угарској.

 Експлоатација беочинског лапора, према сачуваним историјским изворима почела је 1839. године. Није познато ко је открио беочински лапор, али претпоставља се да је то био инжењер Адам Клерк, пројектант Ланчаног моста између Будима и Пеште, који је тражио најквалитетније материјале за његову изградњу.

 Индустријска производња цемента у Беочину почела је 1855. године када је Јосиф Чик, воденичар из Апатина, са две пећи започео производњу „роман цемента“, на данашњој Филијали. Другу фабрику цемента у Беочину, основао је Хајнрих Оренштајн, 1860. Тако су током друге половине 19. века у Беочину радиле две конкурентске фабрике цемента: Чикова „Филијала“ и Оренштајнова „Централа“. Године 1898. фирма „РОШ“, купује Чикову фабрику и настаје „Унија беочинских фабрика цемента РОШ”.

                            

 Од 1906. г. Цементара послује као „Унија беочинских фабрика цемента а. д“. Друштво је у свом саставу имало: две фабрике цемента у Беочину, две фабрике цемента у Словачкој, фабрику цемента у Шејпу и рудник Ујбањ. Поред тога, Друштво је било и главни акционар фабрике цемента у Подсуседу. Новембра 1915. г. бивша Чикова фабрика на Филијали престала је са радом, а 1917. је отпремљена последња количина „роман“ цемента из Беочина. Од тада се искључиво производио „портланд“ цемент.

                                           

 У оквиру нове државе, Краљевине СХС, Фабрика цемента у Беочину 1920. године претворена је у нацинално предузеће и добила је нов назив „Беочинска фабрика цемента а. д. Беочин“.

 Фабрика цемента у Беочину једна је од најстаријих и највећих таквих фабрика у Европи. Беочински цемент је имао изузетну улогу у изградњи бројних грађевинских објеката код нас, али и још неким европским, па чак и ваневропским земљама. О раду овог значајног индустријског објекта сведочи и материјал који се чува у Музеју Војводине.

 

Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар