Римска преслица од слонове кости

.

                   

 Један необичан предмет од слонове кости из римског доба изложен је на Сталној поставци Музеја Војводине. У музејској колекцији нашао се 1953. године, када је откупљен као случајни налаз из једног гроба. Предмет је пронађен у селу Петровци код Вуковара, где је евидентирано постојање локалитета из римског периода. Сматра се луксузним производом, пре свега због материјала од којег је направљен, али и начина израде који сугерира велико умеће мајстора.

 Иако је овај предмет раније идентификован као амајлија, данас је јасно да је у питању ручна преслица за предење вуне. Ово није неуобичајено, с обзиром на то да су ручне преслице често погрешно тумачене – као мистериозни предмети, козметички прибор непознате намене или игле за високу пунђу. Ради се о материјалу којем су археолози до недавно ретко поклањали пажњу. Како је у данашње време доступност информација много већа, а знање се лакше преноси и шири, тако су се и неки необични предмети или предмети непознате функције из римског доба нашли у докторским тезама широм света. О преслицама и вретенима несумњиво постоје материјална сведочанства, превасходно на римским надгробним споменицима. Ови предмети се готово искључиво јављају у погребном контексту, што нам управо говори и о другој функцији осим употребне. Вероватно је да су имали симболичку вредност и некакав ритуални карактер, поготово што се често израђују од луксузних сировина попут ћилибара, слоноваче, стакла или племенитих метала. Могуће је и да су носили поруку о несумњиво важној улози жене у римском друштву или су пак, као део свадбених обичаја, специјално прибављани за ову прилику и остајали у власништву жене до краја живота и након смрти – јер су полагани у њен гроб.

 Преслица са сталне поставке није очувана у целости, али њен горњи део импресионира све љубитеље старина и уметности. Он је врло минуциозно изведен и представља један архитектонски елемент – елипсоидни простор, оивичен са шест стубова повезаних луковима и куполом на врху. На куполи је кружно постоље и необична представа жене која чучи, ослањајући се на десну ногу. Десном руком она придржава крчаг са тракастом ручком, а леву држи на гениталијама. Није невероватна прича проналазача да се између стубића налазила фигура Венере, јер се уочавају одређени трагови на унутрашњој страни, а постоји и један аналогни примерак из Мађарске. Представа женске фигуре показује велику умешност мајстора јер се практично ради о минијатури – висока је само 30 мм. Сваки детаљ врло је прецизно изведен – нос, уста, брада, па и коса, са тзв. мелонен фризуром и двема плетеницама. Делови тела зачуђујуће су пропорционални, а израз лица строг и показује одлике схематизоване касноантичке уметности у којој нема продуховљених црта.

                                    

 Судећи према аналогним представама, ову фигуру можемо да протумачимо као богињу Дијану која се купа, поливајући се водом из крчага. Дијана је богиња девичанске смерности, награђује врлину невиности и даје девојкама витак стас и висину. Као Деа Луцина, Гениталис помагала је женама при порођају и узимала их у заштиту. Када су заједно представљене, Дијана и Венера симболизују брак, материнство, али пре свега љубав.

                                                          

 Ова луксузна преслица вероватно је била у власништву неке богате римске матроне, те је у њен гроб и положена. Предмети попут овог веома су ретки и вероватно су представљали увоз – из Египта, са истока, или из Јужне Италије, где су постојали центри за израду ситне уметности. Познато је да су се у касноантичко време радионице за израду предмета од слоноваче налазиле у Риму, Равени и Милану, али и у провинцијама – Александрији, Антиохији, Константинопољу и Сирији. У њима су израђивани употребни предмети изузетне уметничке вредности, попут различитих кутија и кутијица, чешљева, али и конзуларних диптиха – двеју плочица украшених портретима новоименованих конзула.

 Према аналогном примерку из Мађарске, који је датован захваљујући новцу Лицинија пронађеном уз њега, наш предмет се датује се у 3. или почетак 4. века.

 

Мр Тијана Станковић Пештерац

Виши кустос – археолог