Војвођански ћилим „чупавац“

.

Данашња прича је посвећена специјалној ткачкој техници чији је крајњи производ ћилим који се у народу зове „чупавац“. Такви ћилими углавном имају једну нит памучне основе и по две нити потке, вунену и памучну. Специфични су и по томе што „чупавци“ немају два лица, јер имају рељефне орнаменте који се смењују са равним површинама. Они нису били толико заступљени у животу појединца као ћилими на пруге, или ћилими са пољем и окрајницом, јер се сматра да су били захтевнији за ткање, а због своје структуре нису били практични. Ипак, „чупавци“ заслужују макар једну музејску причу.

Процес ткања се одвија на следећи начин: вунена потка се уткива помоћу даске и напушта се преко металне шипке. Упоредо са памучном потком води се и вунена потка која се помоћу даске према шари пребацује преко металне шипке тако да се добије напуштано-чупаво ткање.

 
Детаљи чупавог ткања, Врбас, око 1898.

Рекламне табле

.

Реклама у облику знака фирме, табле или цимера један је од најстаријих и код нас најпознатијих видова рекламирања, који се задржао до данас, додуше у нешто измењеном облику. У почетку су служиле за оријентацију потрошача, односно омогућавале су неписменом човеку да се снађе, а временом су добиле и рекламну функцију. Касније су се и украшавале, нарочито сликама и бојама, с циљем да потенцијалног купца наведу на то да уђе у радњу.

Фирма Југословенско „Хофер-Шранц-Клејтон-Шатлворт“ д. д. (II део)

.

                  

 У претходној причи о фирми Југословенско „Хофер-Шранц-Клејтон-Шатлворт“ д. д, посетиоци сајта Музеја Војводине су се упознали где се у Новом Саду налазило њено продајно место, са стовариштем. Остало је још само да се представи историјат овог успешног и надалеко признатог произвођача пољопривредне механизације.

Почеци Археолошког одељења Музеја Војводине

.

 Оснивањем Војвођанског музеја у мају 1947. године са радом је почело и Археолошко одељење. У првим годинама његовог рада на изложбама су излагани углавном позајмљени експонати из других музеја, док су основу археолошког фонда чиниле наслеђене старине из Музеја Матице српске и Патроната Српске православне гимназије у Новом Саду. Оне су се састојале од артефаката који припадају различитим епохама, али су праисторијски предмети били заступљени у највећем броју. Иако сачињен од вредних предмета из далеке прошлости, наслеђени фонд нема пуну научну вредност, јер су предмети који га чине стигли у музеј без икаквих података о месту налаза. Наиме, од целокупне збирке која је поклоном примљена од Матице српске, а коју чини 248 инвентарисаних предмета, само је за једну посуду познато тачно место налаза, док су тек две посуде заведене у Главну инвентарну књигу. У питању су откупљене посуде које припадају неолитској потиској култури, пронађене у Банатском Аранђеловцу, а треба напоменути да се, због изузетног облика и начина украшавања, оне и данас налазе изложене на Сталној поставци Музеја Војводине.

Логор Дахау

.

 Одмах након именовања Адолфа Хитлера за канцелара Рајха 30. јануара 1933, нацисти су започели терор над својим политичким противницима. Неколико месеци касније, СС и СА, паравојне организације нациста, изградиле су основу првог нацистичког концентрационог логора на темељима напуштене фабрике оружја код Дахауа, на око 18 км од Минхена. Хајнрих Химлер, вођа СС-а, објавио је да ће овај први концентрациони логор за политичке затворенике бити отворен 22. марта 1933. Јавност је у штампи о изградњи првих логора обавештена у контексту наводне потребе за „преваспитавањем“ оних који стоје на путу „националној револуцији“ или то планирају. У Дахау су одмах доведени немачки комунисти и социјалдемократе, Јевреји и други које је Хитлер сматрао непријатељима. Први командант логора био је Теодор Ајке.

Споменик краљу Петру I Карађорђевићу из Старе Кањиже у Музеју Војводине – решена мистерија?

.

 Већ више од 30 година у Музеју Војводине депонован је камени споменик, стојећа фигура мушкарца у војној униформи, за који се не зна одакле је донет и кога је представљао. Не постоји податак када је споменик аквизиран, због чега до сада и није био уведен у главни инвентар Музеја. Према сећању запослених Музеја Војводине, споменик је донет из једног већег градског места у Војводини, где се првобитно налазио на градском тргу, али је, по избијању светског рата (без прецизније информације), био срушен.

Ускршњи обичаји Срба у Војводини

.

 Последња, седма недеља Ускршњег поста се у народу назива Велика или Страсна недеља, тако да се и сви дани у тој недељи називају велики. У традицијској култури Срба у Војводини ови дани обиловали су обредном праксом, која је нарочито изражена на Велики четвртак и Велики петак. Ови обичаји били су везани за догађај Христовог страдања, и многи су прописани од стране Цркве. До Великог четвртка су сви већи послови бивали завршени, јер се од овог дана више није радило, већ се живот сводио на ишчекивању највећег годишњег празника – Ускрса.