Откриће и спашавање открића
За археолошко налазиште „Стари виногради“ код Чуруга зна се од 60-их година 20. века. Али може се рећи да су „Стари виногради“, онакви какве их данас познајемо, откривени знатно касније, једном згодом у лето 1997. године, за коју се ни наслућивало није у шта ће произаћи. Ширењем ископа месне циглане, у чијим су профилима 60-их година 20. века запажени први археолошки објекти, указала се потреба заштите овог археолошког налазишта. Прве информације са терена говориле су о десетак оштећених археолошких целина касноантичког доба. Интервенција археолошке екипе требала је да траје десетак дана.
Али за тих првих десет дана, осим што су оштећени објекти истражени, испоставило се да су намере циглара сасвим другачије. Намере су биле много веће проширење ископа, не само те године већ и наредних. Још увек се нису наслућивале размере локалитета, као ни густина налаза на њему. У тој првој археолошкој кампањи уместо десет истражено је педесет археолошких целина. Следећих година се наставило са још већим замахом, до данас.
Данас познајемо „Старе винограде“ као археолошко налазиште које захвата површину не мању од 50 до 100 хектара. На тој површини истражено је више од 600 археолошких објеката на простору од око 1,4 хектара. Највеће заштитно археолошко ископавање једног налазишта у Србији у последњих тридесетак година и једно од највећих уопште. Испоставило се да је налазиште вишеслојно, са хоризонталном стратиграфијом и да у себи крије археолошке трагове култура од каменог доба, преко других праисторијских епоха, целог античког периода и готово целог средњовековног доба све до модерних времена које обележавају археолошке целине са краја 17. и почетка 18. века.
Спашавање овог открића није ишло регуларним током. Надлежне институције нису биле спремне да заиста заштите овај драгуљ на бисерном низу археолошких налазишта у Војводини. Истраживачи су се већ на почетку нашли пред судбоносном дилемом: улазити у битку са временом и огромним послом који је значио ванредна и просто невероватна физичка и професионална напрезања, или не. Рекли смо „Да“, за шта је требало храбрости, иако смо се као истраживачи често осетили самима у борби са људским незнањем, равнодушношћу, некултуром, повремено бахатошћу. Те лоше особине људског рода оставиле су ране и на „Старим виноградима“ у виду уништених и бесповратно изгубљених делова налазишта.
Као истраживача са којим је за ових девет година радило стотинак студената археологије, фотографије археолошке екипе од којих један део данас ради и руководи својим пројектима, подстакла ме је њихова младост, енергија и жеља за новим сазнањима и искуствима. Ту сам црпео енергију али и генерисао одлучан и упоран став да се овај посао мора окончати позитивно и тако му дати пуни смисао. Заједно смо се борили да отргнемо од уништавања и потпуног заборава сваки педаљ ове светске културне баштине. На тој сарадњи сам им веома захвалан а надам се да сам бар мало успео да им узвратим преношењем знања и искуства, али можда још више васпитавањем односа према културној баштини, који нашем друштву очигледно недостаје, што спада у онај мали део васпитања које се не стиче само у родитељској кући.
Цела археолошка екипа свих ових година радила је потпуно волонтерски. Да би уопште могла да ради на овом налазишту морала је да има обезбеђен основни боравак. У околностима када је држава остајала глува на вапаје да спречи даљу експлоатацију земље са овог археолошког налазишта за потребе циглане, и тиме заустави његово уништавање, помоћ сасвим друге природе стигла је са друге стране. Археолошка екипа је имала где да борави све ове године захваљујући Основној школи „Ђура Јакшић“ у Чуругу, и имала је где да се храни, потпуно бесплатно, захваљујући Дому за душевно оболела лица Чуруг. По некада, локална заједница преко своје општине у Жабљу и Месне заједнице у Чуругу успела је да олакша наше напоре на овом подухвату издвајањем мањих новчаних средстава.
Објективно гледано скромна али и једина, и максимална коју су они могли да пруже, у нашим очима ова помоћ виђена је као велика, у нашим срцима запамћена као искрено пријатељска. Просто и искрено како је пружена, тако се и захваљујемо на њој.
Заједно смо успели да спасимо „Старе винограде“, наше велико откриће. Када погледам уназад поносан сам што могу рећи да је одлука на почетку овог великог и несвакидашњег подухвата у српској археологији била исправна. Неки су замерили на „непрофесионалности“ због волонтерског рада са студентима, па чак и мог сопственог. Али у једном урушеном друштву где се вредности често сагледавају у негативу, то је и за очекивати.
Само захваљујући нашој „непрофесионалности“ будућност „Старих винограда“ и дела наше прошлости коју они крију је данас пред нама.
Руководилац археолошких истраживања