Најстарија капа у Збирци народних ношњи Музеја Војводине

.

0
0
0
s2sdefault

У Колекцији свечаних женских оглавља, Збирке народних ношњи нашег Mузеја, чува се чак три врло сличне женске капе које потичу с краја 18. века. Ове капе спадају у тип тврдих оглавља, јер су у унутрашњости обликоване картонском основом. Имају облик полулопте и у потпуности су са спољашње стране украшене златовезом и златном чипком. Унутрашњост ових капа постављена је жутом свилом. Све три капе набављене су на почетку формирања збирке. Капа на фотографији наслеђена је из Музеја Матице српске и потиче из породице Танкосић из Сремске Каменице. Капа под инвентарним бројем 6 је из села Параге близу Бачке Паланке, а трећа капа потиче из Бачке Паланке. Географско порекло капа указује нам на везу са реком Дунав. Наиме, на овај тип капа нилазимо и на портретима грађанки српског порекла с краја 18. и почетка 19. века, као нпр. на портрету госпође Ангелине Хаџић који је израдио Арса Теодоровић између 1810–1820 или на портрету грофице Нако, непознатог аутора с краја 18. века (Оба портрета се чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду).

Златовез на капи урађен је техником веза преко памучне подлоге – прво је урађен вез памуком, а затим је метална, позлаћена нит превлачена само са лица преко подлоге. Метална нит израђена са додатком племенитих метала, пре свега злата назива се булион (eng. bullion). На нашим капама употребњене су две врсте нити од племенитих метала: златна, танко извучена нит је обавијена око свилених нити и права метална нит извучена у облику цевчице. Осим златне нити коришћена је и златна фолија. Капа је оивичена златном чипком рађеном на батиће. Као додатни украси коришћени су и циркони, плочице у облику листа или пчеле и шљокице. На основу ликовних извора знамо да је капа имала на потиљку и свилену машну.

Иако су се ове капе нашле у инвентару Збирке народних ношњи оне припадају грађанском одевању. Према историјским и ликовним изворима сазнајемо да су их носиле жене богатих трговаца и занатлија. Дакле представљале су симбол друштвеног статуса. Израда је припадала занатској производњи. Капе овог типа махом су ношене у областима дуж реке Дунав. Постојао је чак и тзв. дунавски пут златних капа. Осим код нас, идентификовали смо их у Словачкој и Аустрији. Златне капе постају популарне у Бечу у време владавине Марије-Терезије, која је на неки начин извршила реформу одевања, одобравајући употребу истих одевних предмета међу припадницима свих друштвених класа. Наравно, разлике су биле у квалитету материјала. Ова реформа је довела и до формирања специфичних стилских карактеристика одевања виших класа Хабзбуршке монархије, где долази до мешања етничких одлика одеће са модом виших класа. Наше капе су свакако улазиле у инвентар средње класе Хабзбуршког друштва. Иако се сматра да је њихова мода престала након Бечког конгреса (1814–1815) и развојем бидермајерске моде, златне капе настављају свој живот, донекле мењајући облик, у традиционалним костимима појединих аустријских и немачких покрајина. Данас су најпознатије златна капа из Линца (Linzer Goldhaube) и минхенска капа чији је назив Riegelhaube – обликом подсећа на голубија крила.

Катарина Радисављевић, музејски саветник етнолог

Повезани чланци