Прича о слици Стевана Алексића

.

0
0
0
s2sdefault

СТЕВАН АЛЕКСИЋ (1876 –1923)
СВ. ГЕОРГИЈЕ, 
1907

О слици

Уметничка збирка Музеја Војводине обогаћена је 2013. године аквизицијом иконе Свети Георгије Стевана Алексића из 1907. године. Икона је откупљена од новосадске породице Ћурчић. Њен први власник није познат, али се може претпоставити да је поручена као славска икона.  Први познати власник био је новосадски трговац Драгутин Ћурчић.

Према хришћанском предању, Свети Георгије је био римски војник који је 303. године страдао у Кападокији – за време Диоклецијанових прогона хришћана. Након страдања, његов култ се проширио по Палестини и Египту, а потом и по целом Византијском царству. Био је један од најпоштованијих светитеља средњег века и под његовом заштитом су се налазили многи градови и државе. Свети Георгије је заштитник војника и ратовања, а у аграрним срединама је поштован као заштитник земље и стоке.

Иконографске представе Светог Георгија проистекле су из легенди о његовом животу, страдању и чудима. Уобичајена су два типа приказивања овог светитеља: стојећа фигура младог ратника – с копљем и штитом у рукама, и коњаник који убија аждају. Мотив борбе са аждајом се у писаним изворима први пут појављује у IХ веку, а у ликовне представе се уводи тек од XII века. Популарности ове представе нарочито су допринели крсташки походи, када долази до експанзије култа Св. Георгија, који постаје прототип идеалног хришћанског витеза. Представа Св. Георгија који убија аждају симболише борбу и победу хришћанских вредности – победу хришћанства над паганством, Бога над Сатаном, врлине над грехом, добра над злом. Док свети ратник отелотворује силе добра, силе зла су ликовно уобличене у представи аждаје.

Алексићев Св. Георгије представљен је као римски ратник на пропетом белом коњу, у моменту када замахнутим мачем намерава да докрајчи аждају из чије разјапљене чељусти вири сломљено копље. У позадини је принцеза, персонификација цркве, иза које се виде куле замка. Драматичност сцене постигнута је контрастима емотивних стања – ужаснуте принцезе и ратника који одише самоувереношћу и смиреношћу. Атмосфера симболичког набоја наглашена је усковитланим црвеним плаштом свеца и апокалиптичним црвено-црним небом.

Веома занимљива и неуобичајена је Алексићева антропоморфна представа аждаје. По узору на митолошке кентауре, којима је био фасциниран, Алексић ствара аутентичну неман: получовека–полуаждају. У српском религиозном сликарству се не појављује аждаја са људским телом, а овакво решење није познато ни у хришћанској демонологији, која дефинише различите типове приказивања Сатане и „злих духова“.  Не користећи канонски познате и прихваћене обрасце хришћанске и митолошке иконографије, Алексић је креирао оригинално фантастично створење. Настало као израз уметничке фантазије, оно имплицира дубља симболичка тумачења архетипских вредности саме представе.

Следећи своју уметничку визију, Стеван Алексић прелази традиционалне оквире и ствара јединствену представу аждаје, због које икона Св. Георгије заузима посебно место како у његовом опусу тако и у религијском сликарству новије историје уметности.

О уметнику

Стеван Алексић (Арад, 1876 – Модош / данашњи Јаша Томић, 1923) један је од најзначајнијих српских сликара новије историје уметности. Пореклом је из сликарске породице. Деда му је био чувени сликар Никола Алексић, а отац Душан се, такође, бавио сликарством. Након завршене основне и грађанске школе у Араду, Алексић одлази у Минхен (1895). Сликарство најпре учи у приватној школи – код Хајнриха Книра, а потом на Краљевској сликарској академији – у класи Николаса Гизиса. Због очеве смрти (1900) прекида студије и враћа се у Арад. Убрзо се настањује у Модошу, где је имао породичну кућу са атељеом и водио сликарску школу.

Алексићево стваралаштво представља комплексну и оригиналну уметничку целину. Иако стилски припада минхенској сликарској школи, која је неговала академски реализам, назначајнији део његовог опуса био је инспирисан актуелним уметничким струјањима. Полазећи од реалистичког креда, он у своје сликарство уводи романтичарске теме, идеје сецесије и симболизма, као и асоцијативни начин изражавања.

У његовом богатом и тематски разноврсном опусу су заступљени портрети, религиозне композиције, жанр-сцене, као и митолошке и алегоријске представе са темама ероса и смрти. Истакнуто место заузимају аутопортрети, које је радио од најраније младости до краја живота. Иако континуирано ради у традиционалним оквирима, Стеван Алексић успева да створи аутентична дела симболистичког проседеа, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Алексићев опус чини око 230 штафелајних слика, зидне композиције у више од 20 црквених објеката (Арад, Темишвар и Чаково, Вуковар, Елемир, Панчево, Нови Сад и др.), око 100 икона, као и шездесетак цртежа и скица. Његова дела чувају се у Галерији Матице српске, Народном музеју у Београду и Народном музеју у Зрењанину.

Александра Стефанови, кустоскиња, историчарка уметности

 

Повезани чланци