Ostani kod kuće i nauči nešto novo!

.

0
0
0
s2sdefault

U dane kada smo primorani da vreme provodimo kod kuće, Muzej Vojvodine se sa Vama druži preko veb sajta i društvenih mreža.

OSTANI KOD KUĆE I NAUČI NEŠTO NOVO!

 

 

Zlatnik sa likom Svetozara Miletića, izliven 1870.

Svetozar Miletić (1826 – 1901) jedna je od najznamenitijih političkih ličnosti srpskog naroda severno od Save i Dunava, vođa srpskog naroda koji je izražavao njihove autentične, legitimne i prirodne težnje ka svom nacionalnom, kulturnom i političkom oslobođelju i ujedinjavanju.

Zbog ogromne Miletićeve popularnosti, bečki trgovac  Jovan Bešlin naručio je 1870. zlatnik posvećen Miletićevom prvom izdržavanju kazne u Vacu. Ta tzv. Miletićeva zlatica izrađena je u veličini malog i velikog dukata. Sa jedne strane zlatnika dat je Miletićev lik poluanfas, dok je na drugoj strani grb Kneževine Crne Gore, sa popisom svih jugoslovenskih zemalja na lovorovom lišću.

Suzana Milovanović, istoričar, muzejski savetnik Muzeja Vojvodine

* * *

Fotografije Novog Sada

Novi Sad je bio inspiracija prvom srpskom fotografu Anastasu Jovanoviću koji je i načinio najstarije fotografske snimke Petrovaradinske tvrđave. Fotografska delatnost se vrlo rano razvila u Novom Sadu, o čemu svedoči otvaranje prvog fotografskog ateljea 1854. godine u vlasništvu Georgija Kneževića.
Svest o dokumentarnom značaju fotografije navodila je mnoge novosadske fotografe da prevaziđu fotografije nastale u ateljeima i zabeleže eksterijerne snimke grada kao i značajne istorijske događaje. Među mnogobrojnim fotografima čija dela se čuvaju u Muzeju Vojvodine, svojim radom i talentom, izdavjaju se sledeći fotografi: Georgije Knežević, Johan Rehnicer, Jozef Singer, Deže Vajda, Panić i Prokop.

Milkica Popović, muzejska savetnica - istoričarka

* * *

Srbi graničari u odbrani Evrope od zaraznih bolesti

Vojna granica kao sanitetski kordon  imala je veoma značajnu ulogu u odbrani Habzburške monarhije i drugih evropskih zemalja  od kuge i drugih zaraznih bolesti. Najvažniji zadatak Srba graničara  u miru bio je čuvanje sanitetskog kordona.
 O posledicama kuge u našim krajevima  dr Radivoj Simonović zabeležio je u svojoj knjizi Kuga u Sremu godine 1795. i 1796: „Za doba turskih ratova po našim krajevima na Tisi, Dunavu i Savi, u austrijskoj vojsci više je vojnika pomrlo od zaraznih bolesti nego što je poginulo od turskog oružja.“ Zato ne čudi što je prilikom organizovanja Vojne granice, velika pažnja posvećena uređenju kordonske službe.
Tako je i Banatska vojna  granica dobila 1769. godine Kordonski regulativ na osnovu kojeg je formirana granična kordonska služba. Kordon se delio na miran, sumnjiv i opasan period. U Ilirskoj regimenti kordonski lanac imao je u redovno vreme 54 straže, a u vreme kuge 98. Posada je bila smeštena  u drvenim čardacima i  kolibama napravljenim od zemlje i trske koje su obrazovale međustraže na razdaljinama od dvanaest do trideset minuta hoda.  Kordon je podeljen na tri kordonske komande: Gornju kordonsku, čije je sedište bilo u Pančevu, Srednju kordonsku, sa sedištem u  Beloj Crkvi, i Donju kordonsku komandu u Oršavi. Prema jednoj kordonskoj tabeli iz 1769. godine, na sektorima banatskih regimenti stražarilo je u mirnom vremenu 406 ljudi, u sumnjivom 844, a u opasnom 1.286.
Duž graničarskog kordona su se nalazili čardaci (stražare); prizemlje je služilo za opšte sklonište, a na spratu je bila osmatračnica, odakle je stražar mogao da vidi čardake levo i desno od sebe, a pred sobom je imao čist vidik prema turskoj granici. Na podvodnim terenima kraj reka, čardaci su bili podignuti na drvenim ili zidanim stubovima, stepenice-drvene merdevine vodile su na sprat, a kraj njih se nalazio čamac pomoću koga se u doba poplave dolazilo do čardaka.
Između čardaka, odnosno ispred njih, nalazio se malo izdignut put kojim su naoružani stražari šetali osmatrajući prostor prema Turskoj,  koji je morao biti bez šume i šiblja. Kraj svakog čardaka nalazio se visok signalizacioni stub, na čijem je gornjem delu bila vezana slama ili seno. Ono je paljeno u slučaju opasnosti, a svetlost se daleko videla. Graničari su bili obavezni da se odmah pojave na određenom mestu kako bi sprečili opasnost, ili  pohvatali ljude koji su uspeli da nedozvoljeno pređu kordon. U jednom čardaku bilo je najmanje dva, ali i više − do sedam stražara, prema tome da li je bio opasan ili bezopasan stepen pripravnosti na kordonu. Straža se smenjivala jednom nedeljno.
Kordonska služba bila je prilično teška, naročito u Vlaško-ilirskoj regimenti. Ona se prostirala duž 57 nemačkih milja ili 114 časova hoda u dužini i za njeno obezbeđivanje bilo je potrebno preko 400 ljudi, dok je Nemačko-banatskoj regimenti je trebalo oko 200 ljudi. U vremenima opasnosti kordon su potpomagale šajke koje su patrolirale na Dunavu. Aktivan graničar imao je godišnje 52 dana kordonske, 49 dana unutrašnje službe i 38 dana vojnih vežbi, svega 139 dana da odsluži. U sumnjivom i opasnom  kontumackom periodu  vreme kontumacke službe se povećavalo.
Kontumaci su bile ustanove u kojima su lica i roba iz Turske, morala da izdrže karanten, odnosno probu zdravlja da bi se videlo da li imaju u sebi kužnih klica, koje su se morale pojaviti za vreme karantena.
U Banatu su bila dva kontumaca: jedan u Pančevu, a drugi u Županeku, nešto severnije od Stare Oršave, na rumunskoj strani Banatskog kordona. Kontumac se sastojao od većeg broja zgrada na prostranom zemljištu, prvobitno ograđenom visokim i debelim palisadama, a posle 1770. godine, zidom od pečenih cigala. Sa spoljne strane, bio je obično iskopan jarak, od nekoliko metara dubine i širine.
Svaki kontumac se prema nameni  delio na dva dela: spoljni, pomešan ili izložen opasnosti (eksponiran) i na unutrašnji (neeksponiran), nepomešan ili neizložen. U spoljnom delu su bile takozvane kolibe, sa po četiri sobe i po dva ležaja, za smeštaj putnika, koji su izdržavali karanten; jedna takva koliba za smeštaj visokih lica, odeljenje za razgovore austrijskih  i turskih podanika  (parlatorija), bolnica (lazaret), mrtvačnica, tamnica, odeljenje za kađenje pisama i drugih spisa, magacini za smeštaj i čišćenje robe, koja je dolazila iz Turske u cesarsko-kraljevske zemlje. U unutrašnjem delu su se nalazile zgrade za stanovanje kontumačkog stanovništva i njihovih porodica, krčma, mesara, pekara, zgrade za kontumačka kola koja su dovozila i izvozila robu i druge zgrade.
Proba zdravlja (karanten) delila se, kao i kordoni, na tri stepena. Prvi stepen − mirni ili nesumnjivi, kada nije bilo kuge na Balkanu, drugi stepen − sumnjivi ili opasni, kada se znalo da kuga negde postoji ili hara na Balkanu, i treći stepen − kada je epidemija kuge bila u blizini austroturske granice. Prekršaji protiv kontumackih propisa, prelaženja preko kordona strogo su kažnjavani.
Prema drugom delu Generalnog sanitetskog normativa od 2. januara 1770. g. kojim je do detalja regulisana sanitetsko-kordonska služba na granici prema Turskoj karanten je trajao kako za ljude i stoku, tako i za robu u vremenu prvog stepena predostrožnosti 21 dan, za vreme drugog stepena 28 dana, a trećeg stepena 42 dana. U vremenu trećeg stepena, mogao se kontumac za izvesno vreme zatvoriti, ako se  proceni da je opasnost veoma  velika, jer je prekid svakog saobraćaja bio najbolja zaštita. Sva lica koja su izdržala karanten dobijala su prilikom izlaska iz kontumaca potvrdu o tome (Sanitätsfede). U Muzeju Vojvodine čuvaju se dve sanitetske potvrde iz pančevačkog kontumaca, pisane na nemačkom jeziku, overene pečatom kontumaca i  potpisima nadležnih vlasti. Sanitetska potvrda  iz  1769. g izdata je ocu Nikonu iz Bugarske, starom 35. godina. U potvrdi se navodi da je u kontumacu proveo 21 dan i da je otpušten potpuno zdrav. Sanitetska potvrda iz 1835. izdata je Janku Jovanoviću iz Bosne, starom 30 godina. U potvrdi sa navodi da je primljen u kontumac 28. novembra 1835. i da je pušten 7. decembra 1835. godine. Otpušten je potpuno zdrav.
Kuga i druge zarazne bolesti nalazile su svoje puteve, ali je svakako zahvaljujući ovakoj organizaciji sanitetskog kordona, disciplini i poštovanju sanitetskih propisa  njihovo širenje smanjeno i brojni ljudski životi spašeni.

Veselinka Marković, muzejska savetnica - istoričarka

* * *

 

Dolina zlatnih šlemova

Slušajući izveštaje o koroni, nevolji koja nas je većinu zatvorila u kuće, neko je rekao da je Srbija zemlja sa najviše medalja na sportskim takmičenjima po glavi stanovnika.  Imamo mi mnogo posebnosti, jedna od njih je i da naša zemlja čuva tri pozlaćena rimska šlema iz IV veka. Jedina zemlja na svetu koja se može pohvaliti ovakvim kulturnim blagom jer na čitavom svetu njih je svega desetak. Tri čuvena šlema se čuvaju u Muzeju Vojvodine. Na našoj stalnoj postavci oni se šepure uživajući u uzdasima divljenja i stručnjaka i laika i dece...svih.

Dok se uskoro ponoveo ne pogledamo oči u oči da i Vama otmu uzdah divljenja ili izmame ponovni, uživajte u priči o šlemovima kroz odličan dokumentarni film Dolina zlatnih šlemova.

Kako o šlemovima piše Nacionalna geografija pročitajte na ovom linku.

* * *

Muzejska Virtuelna e-Sveznalic@

Muzejska e-Sveznalic@ je mobilna aplikacija proširene realnosti. Namenjena je deci uzrasta od 5 do 10 godina. Kroz ovu virtuelnu avanturu od danas možete i iz svog doma.

 

 

 


Uputstvo:
1. Preuzmite publikaciju OVDE
2. Instalirajte aplikaciju Muzejska e-Sveznalic@ uz pomoć QR koda ili iz Gugl prodavnice
3. Skeniranjem pojedinih strana publikacije naći ćete se u društvu animiranih junaka Mie, Božidara i kustosa Muzeja koji vas vode kroz izložbu i pričaju neke od najinteresantnijih muzejskih priča. Posle svake priče očekuje vas zadatak koji će vas zabaviti, ali i staviti u ulogu pravog istraživača kulturne baštine.

* * *

Sekreter sa crtežima gradova i pejsaža Vojvodine

Profani nameštaj, domaće i strane provenijencije, koji je upotrebljavan na teritoriji Vojvodine svedoči nam o kulturi stanovanja plemićkih i građanskih porodica proteklih vekova.
Na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine u okviru segmenta kulturne istorije nalazi se veoma zanimljiv komad nameštaja – sekreter iz 1827. godine. U kolekciju muzeja dospeo je otkupom 1960. godine od jedne stare subotičke porodice. Ovaj sekreter pripada bidermajeru koji se u zemljama srednje Europe javlja između 1815. i 1848. godine. U smislu stila, ali duha vremena, bidermajer je svoj najbolji izraz našao upravo u kulturi stanovanja i opremanja građanskih enterijera. U enterijeru sekreter se  najčešće nalazio u sobi za primanje ili u salonu i smatran je ženskim nameštajem.
Sekreter zauzima posebno mesto među predmetima ove vrste jer je majstor koji ga je izradio ostavio zapis. Signiranje nameštaja nije bila uobičajena praksa i samim tim predstavlja izvestan raritet. Zapis je na mađarskom jeziku i u prevodu glasi „Kolonić Šandor izradio je ovaj orman kao remek u Maria Tereziopolju“. Na osnovu ovog znamo da je sekreter izrađen kao predmet za polaganje majstorskog ispita (remek) u današnjoj Subotici (Maria Tereziopolju).
Sekreter u zatvorenom obliku izgleda prilično jednostavno, gotovo neupadljivo. Izrađen je od orahovog furnira, a jedini ukras spolja čine crno bajcovani stubovi i kalota u obliku urne na vrhu. Međutim, unutrašnji deo otkriva kvalitet zanatske obrade i veštinu majstora. Sastoji se iz tri osnovna dela: donji deo zatvaraju vrata sa tri fioke, srednji deo čini ploča koja se spušta i služi za pisanje, a iznad nje se nalazi deo sa fiokama i otvorenim pretincima  koji privlače izuzetnu pažnju. Pored otvorenih pretinaca sa ogledalima, ukrasa u visu šahovskih polja, sekreter ima četrnaest fioka koje su ukrašene intarzijom. Na njima su prikazani crteži gradova i pejzaži tadašnje Južne Ugarske. Gornja fioka ima natpis i na njoj je prikazana nova gradska kuća slobodnog kraljevskog grada - današnje Subotice. Među ostalim crtežima prepoznaje se crkva Svete Terezije u Subotici, panorama Sombora, Titela i drugih gradova.
Kao kod svih sekretera ove vrste i ovaj u Muzeju Vojvodine ima skrivene fioke i pretince. Vidljive i tajne fioke služile su za smeštanje ličnih i vrednosnih stvari: manjih predmeta od stakla i porcelana, suvenira sa putovanja, predmeta dobijenih na poklon i drugih uspomena. U njima su se čuvala pisma i dnevnici što je u duhu tog vremena bio deo opširne intimne korenspodencije. Svaki sekreter nosi pečat svog vlasnika, kao i  lične priče koje čekaju da budu otkrivene.

Aleksandra Stefanov, kustoskinja - istoričarka umetnosti

 * * *

Sa našom interaktivnom publikacijom Muzejska lepezica provedite vreme kod kuće sa svojim detetom, a kada karantin prođe očekujemo Vas u Muzeju Vojvodine.
Preuzmi publikaciju OVDE.

 

 

 

 

 

* * * 

Danas vam donosimo priču o higijeni u vreme Drugog svetskog rata.

Partizansko bure - sanitet u vojvođanskim partizanskim jedinicama

Već u prvim mesecima NOB-a postavilo se pitanje zdravstvenog zbrinjavanja ranjenih i bolesnih boraca. Jedna od prvih aktivnosti pozadinskih aktivista bilo je organizovanje kurseva za bolničarke, koje su na sebe preuzimali lekari i drugo stručno medicinsko osoblje koje se u početku priključivalo NOP-u.
Ilegalne baze, organizovane u svim delovima Vojvodine, imale su za jednu od glavnih namena smeštaj ranjenih boraca na negu i oporavak. Kasnije se na Fruškoj gori organizuju bolnice. Naročito je poznata bolnica na Rohalj-bazama, glavnom logističkom centru sremskih partizana. Kako su partizanske jedinice rasle i razvijale se, tako se u svakoj od njih stvarala sanitetska služba. Vremenom su u njih ulazili ugledni lekari.
 „Partizansko bure“ sa Rohalj-baza je naprava koja je služila za dezinsekciju odeće. Odeća se postavljala na drvene letvice ili štapove, poslagane unutar bureta, tako da ne dodiruje metalni zid bureta. Ispod njega bi se naložila vatra i visoka temperatura ubijala bi parazite u odeći. Naprava je bila najbolje sredstvo za prevenciju tifusa, opake zarazne bolesti koju prenose vaši koje se zavlače u odeću.
Ovaj britanski izum iz Burskog rata uveden je, kao obavezna sanitetska oprema u jedinice NOV-a i POJ-a u proleće 1942. godine, Statutom proleterskih brigada. Međutim nije ih bilo dovoljno, što je izazvalo veliku epidemiju pegavog tifusa u jedinicama Glavne operativne grupe uoči bitke na Neretvi.
Obaj interesantan eksponat, kada karantin prođe, možete videti na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine o istoriji prve polovine 20. veka u objektu u Dunavskoj 37.

* * *

 

Povezani članci