Рад Музеја Војводине

12.09.2013. | Публикације

Часопис “Рад војвођанских музеја” покренуо је Војвођански музеј у Новом Саду 1952. године као главну и сталну едицију у којој се континуирано објављују резултати делатности музејских радника и установа у Војводини и њихов научноистраживачки и стручни рад. Садржина публикације је културна историја Војводине у прошлости и садашњости, третирана кроз одговарајуће научне гране.

У предговору првог броја часописа истакнута је проблематика музеологије и циљеви покретања часописа: “… Рад треба да буде огледало свих наших интелектуалних напора у систематском раду на правилном упознавању наше богате прошлости. Рад је периодична ревија у којој ће се континуирано и по одређеном систему објављивати како научни радови и систематски сређена грађа из наших музеја о предметима који се тичу археологије, историје, етнологије, историје уметности и природних наука, тако и из музејско-конзерваторске проблематике која се тиче Војводине. У Раду ће бити штампани и радови који се тичу проблема васпитно-образовног рада наших музеја, у првом реду контакта и делатности у народу путем тематских изложби, предавања и сл., као и сарадња и помоћ музеја школској настави. Најзад, постављаће се и осветљавати проблеми подизања музејско-научног и музејско-техничког кадра путем организовања стручних курсева, вежби, специјализација и сл.”

До 2008. године изашло је педесет бројева, у тридесет девет свезака. Први уређивачки одбор (Рајко Л. Веселиновић, Рајко Николић, Растко Рашајски и др Мирко Шулман) одредио је изглед часописа и већ у првом броју дао основну концепцију његовог садржаја: Предговор, Расправе и чланци, Извештаји, Прилози и грађа, Из живота и рада војвођанских музеја, Музејски кадрови, Заштита споменика културе у Војводини, Оцене и прикази, Библиографија. У наредним бројевима уводе се нове рубрике: Некролог, Размена публикација, Тематске изложбе, Музејске збирке, Музејска хроника и Музејске аквизиције. Рад је објављивао и прилоге који су се односили на заштиту споменика културе зато што је једно време служба заштите била у саставу Војвођанског музеја. У десетом броју појављује се нова рубрика Регистар у којој је објављена Библиографија радова штампаних у првих десет свезака. Традиција објављивања Библиографије радова, штампаних у току десет бројева, наставља се у сваком десетом броју.

Замишљен као редовна годишња публикација, часопис пролази кроз критичне фазе које су најчешће проузроковане недостатком сталних финансијских средстава, али понекад и недостатком одговарајућих научних и стручних прилога.

Првих десет година, 1952–1962, излази као годишњак. Свеска 12/13 за 1964. први је двоброј, да би касније, углавном због проблема финансирања, дошло до озбиљних застоја у издавању часописа и спајања по више годишта: 12/13 (1964), 14 (1965), 15/17 (1966–1968), 18/19 (1969–1970), 20 (1971), 21/22 (1972–1973), 23/24 (1974–1978). Следеће три године постигнута је ажурност у издавању: 25 – 1979, 26 – 1980, 27 – 1981. Број 28 издат је за 1982–1983. годину, број 29 за 1984–1985. годину.

Од броја 26 долази до значајних измена у лику Рада војвођанских музеја. Уместо груписања текстова према дотадашњим одељцима, на захтев археолога, формирају се одељци према струкама. Сматрано је да ће овакво издвајање текстова бар привремено задовољити потребу за постојањем специфичног археолошког часописа, мотивишући то пре свега захтевима размене публикација са специјализованим археолошким институцијама.

До броја 25 насловни текст странице импресума превођен је на француски, а од броја 26 преводи се на енглески језик, пошто је већина резимеа дата на енглеском језику. У броју 27 насловни текст је остао на енглеском језику мада су резимеи дати на немачком језику, а од броја 28 наслови у садржају дају се (за све текстове) на три језика: (српскохрватски, енглески и немачки). Ако је текст писан на неком другом језику, онда се као први превод наслова даје текст на српскохрватском.

Посебна пажња посвећена је установи рецензента. Донета је одлука да се иза сваке групе прилога из одређене струке наводе имена рецензената.

Због проблема финансијске природе Уређивачки одбор се определио да предност код објављивања даје радовима музеалаца, будући да је “Рад војвођанских музеја” једини годишњак из области музеологије у овој средини. Извесно осиромашење тематике из опште и културне историје Војводине било је последица овакве политике.

Услед недостатка финансијских средстава и слабијег одзива сарадника, годишњак је два пута покривао по две године, а једном је био двоброј: 31 (1988–89), 32 (1989–90), 37/38 (1995–96). У броју 31 (1988–89) први и једини пут је поред броја YU-ISSN уведен и број УДК, за цео часопис са неизмењеном програмском оријентацијом. Од бр. 32 садржај текста је са краја пребачен на почетак часописа и измењен је дизајн и квалитет штампе. Уређивачки одбор је успео да постигне и редовност излажења од неколико бројева (бр. 33-35) са истом концепцијом каква је била раније.

Спајањем Војвођанског музеја и Историјског музеја 20. маја 1992. године настао је Музеј Војводине.

Именован је нови Уређивачки одбор часописа и промењено име часописа у “Рад Музеја Војводине”, али је задржана концепција и став да се и даље публикују радови сарадника и из других институција. Ново име као и нови дизајн корица, преломљен потпуно компјутерски, часопис носи од броја 36.

У двоброју 37/38 и 39 (1997) штампани су радови са два научна скупа у организацији Музеја Војводине: Средњовековна и словенска археологија на тлу Војводине и Устанак Срба у Банату 1594. године, због чега је и повећан обим ова два броја. Извршене су измене у концепцији, увођењем рубрика Педагогија и Конзервација и рестаурација. У броју 39 (1997) одштампан је и нови амблем Музеја Војводине урађен поводом прославе 150. година од првих почетака Музеја. Године 1999–2000. реализован је двоброј 41/42. Да би се надокнадило кашњење у излажењу часописа 2004. године је објављен троброј 43-45 за 2001–2003. годину.

Нови уређивачки одбор настаје са доласком др Ранка Кончара, а накнадне промене се унутар њега догађају и каснијом сменом в.д. директора Јована Пауновића и Владимира Митровића.

Часопис је задржао ранију концепцију и рубрике, али је добио нове корице и логотип Музеја Војводине од броја 46 за 2004. годину.

У 50. броју Рада Музеја Војводине покривене су бројне научне области – археологија, антропологија, историја, историја уметности, етнологија, конзервација, музеологија, музејска педагогија, културни менаџмент, библиотека, при чему су у великом броју били заступљени и радови који немају тај степен стручности, а објављени су у поглављима Грађа, Из музејских и галеријских збирки, Из музеја и галерија Војводине, Библиографија и др.

Јубилеј 50. броја часописа био је обележен објављивањем Библиографије Рада војвођанских музеја 1-35 / Рада Музеја Војводине 36-50 (1952-2008) аутора др Драгa Његована и мр Лидије Мустеданагић.

На усвојеној листи часописа за 2009. годину који је Матични научни одбор за историју, археологију и етнологију Министарства за науку и технолошки развој објавио јула 2009. године, Рад Музеја Војводине категорисан је ознаком М52.

(Драгица Јовановић/мр Лидија Мустеданагић)

Упутство за писање и слање радова за РМВ

Чикаго стил

 

Импресум

ISSN 1450-6696
Главни и одговорни уредник: др Драго Његован
Уредник: мр Лидија Мустеданагић
Секретар редакције: Даријуш Самии
Технички уредник: Иван Кукуров

Уређивачки одбор:

  • Мр Тијана Станковић-Пештерац – археологија
  • Сузана Миловановић – старија историја
  • Александра Стефанов – историја уметности
  • Др Предраг Бајић – новија историја
  • Мр Катарина Радисављевић – етнологија
  • Ана Олајош – конзервација и рестаурација
  • Владимира Станисављевић – педагогија

Преузмите:

Библиографија Рада војвођанских музеја 1-35 / Рада Музеја Војводине 36-50 (1952-2008)

Желим да започнем са једним ставом Александре Вранеш о значају постојања библиографија. Она каже да “Интеграција свих видова библиографије, нарочито националне, и текуће и ретроспективне, у целовити научни систем једне земље и њену свакодневицу, обезбеђује потврђивање националног идентитета. Тако је и српска текућа библиографија одговорност и обавеза свих нас.” Цитира и речи Људмиле Викторовне Астахове да је библиографија мост “који сједињује кванте знања са објективним светом”.

Постоје тенденције да се библиографска писменост схвати као део укупне писмености образоване личности, односно да се стандарди савремене библиографске информације схвате као део шире схваћеног правописа, премда се на библиографској култури као делу културе писања, не инсистира од стране стручњака, посебно библиографа. У складу са таквом тенденцијом, а и са научном радозналошћу и искуством, Драго Његован и ја приступили смо изради ове библиографије која је пред нама. Др Драго Његован је већ имао завидно искуство библиографа (објавио је Библиографију проте Стевана Михалџића, Библиографију Зборника Матице српске за друштвене науке и Библиографију периодике НДХ), сарађујући на изради Српског биографског речника, те Енциклопедије Новог Сада, док сам ја искуство стицала радећи такође на прва три тома Српског биографског речника, и на 5. тому Лексикона писаца који реализује Матица српска, а који још није објављен.

У изради “Библиографије Рада војвођанских музеја”, односно “Рада Музеја Војводине”, руководили смо се, не само нашим дугогодишњим активним доприносом при реализацији нашег часописа – Драго Његован као аутор, рецензент и члан редакције, и ја као аутор, рецензент и лектор – већ и ослањањем на узоре које смо налазили међу израђеним библиографијама часописа, каква је била прва библиографија која се појавила након 10 бројева “Рада војвођанских музеја”, а коју је реализовало петоро стручњака из музеја – Мила Босић, Мирјана Манојловић, Живан Куманов, Вера Јовановић-Дунђин и Вера Милутиновић. Њихова библиографија била је подстицајна у смислу како наводити библиографске јединице, како организовати рубрике, груписати прилоге и креирати сам изглед целе публикације, делећи је на два дела – садржај по струкама и садржај по ауторима.

Када се о изгледу библиографије ради, морам напоменути да смо се и овде руководили изгледом нашег часописа – величином, типом слова, ћириличним писмом, али и корицама и то једног јединог броја који је изашао у наранџастом издању, а то је број 32. Он је у односу на неколико нијанси зелене боје која преовладава у изгледу нашег Рада, представљао изузетак којем се више није враћало. Нама се допао и можда је порука нашег избора да неки изузетак може постати правило, или може успоставити нова правила игра, те ће овако изгледати и Библиографија након 100. броја часописа, или је порука у томе да је судбина једног часописа слична судбини живог организма који се модификује и мења рухо подложно свим расположивим утицајима у датом тренутку. Или само дајемо предност топлим у односу на хладне боје.

Чињеница нашег рада у Музеју Војводине, наших опредељења и посебно искуства у изради музејског часописа, те осврта на његову богату традицију и велики број еминентних сарадника из разних области, обавезали су нас на овакав замашан и не тако лак задатак којим смо, пре свега хтели и да се одужимо претечама од којих смо учили и дамо допринос ономе из чега смо проистекли. Искуство није оно што нам се догађа, како каже Џорџ Орвел, већ је искуство оно шта чинимо са оним што нам се догађа.

(Реч на промоцији Рада војвођанских музеја 1–35 / Рада Музеја Војводине 36–50 (1952–2008): Мр Лидија Мустеданагић)

Преузмите:

> Библиографија рада Војвођанских музеја 1-35 / Рада Музеја Војводине 36-50 (1952-2008), 2008. (PDF 15,6 MB / десни клик – Save Link As…)

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar