Остани код куће и научи нешто test ново!

24.03.2020. | Вести

У дане када смо приморани да време проводимо код куће, Музеј Војводине се са Вама дружи преко веб сајта и друштвених мрежа.

ОСТАНИ КОД КУЋЕ И НАУЧИ НЕШТО НОВО!

 

 

Срби граничари у одбрани Европе од заразних болести

Војна граница као санитетски кордон  имала је веома значајну улогу у одбрани Хабзбуршке монархије и других европских земаља  од куге и других заразних болести. Најважнији задатак Срба граничара  у миру био је чување санитетског кордона.
О последицама куге у нашим крајевима  др Радивој Симоновић забележио је у својој књизи Куга у Срему године 1795. и 1796: „За доба турских ратова по нашим крајевима на Тиси, Дунаву и Сави, у аустријској војсци више је војника помрло од заразних болести него што је погинуло од турског оружја.“ Зато не чуди што је приликом организовања Војне границе, велика пажња посвећена уређењу кордонске службе.
Тако је и Банатска војна  граница добила 1769. године Кордонски регулатив на основу којег је формирана гранична кордонска служба. Кордон се делио на миран, сумњив и опасан период. У Илирској регименти кордонски ланац имао је у редовно време 54 страже, а у време куге 98. Посада је била смештена  у дрвеним чардацима и  колибама направљеним од земље и трске које су образовале међустраже на раздаљинама од дванаест до тридесет минута хода.  Кордон је подељен на три кордонске команде: Горњу кордонску, чије је седиште било у Панчеву, Средњу кордонску, са седиштем у  Белој Цркви, и Доњу кордонску команду у Оршави. Према једној кордонској табели из 1769. године, на секторима банатских регименти стражарило је у мирном времену 406 људи, у сумњивом 844, а у опасном 1.286.
Дуж граничарског кордона су се налазили чардаци (стражаре); приземље је служило за опште склониште, а на спрату је била осматрачница, одакле је стражар могао да види чардаке лево и десно од себе, а пред собом је имао чист видик према турској граници. На подводним теренима крај река, чардаци су били подигнути на дрвеним или зиданим стубовима, степенице-дрвене мердевине водиле су на спрат, а крај њих се налазио чамац помоћу кога се у доба поплаве долазило до чардака.
Између чардака, односно испред њих, налазио се мало издигнут пут којим су наоружани стражари шетали осматрајући простор према Турској,  који је морао бити без шуме и шибља. Крај сваког чардака налазио се висок сигнализациони стуб, на чијем је горњем делу била везана слама или сено. Оно је паљено у случају опасности, а светлост се далеко видела. Граничари су били обавезни да се одмах појаве на одређеном месту како би спречили опасност, или  похватали људе који су успели да недозвољено пређу кордон. У једном чардаку било је најмање два, али и више − до седам стражара, према томе да ли је био опасан или безопасан степен приправности на кордону. Стража се смењивала једном недељно.
Кордонска служба била је прилично тешка, нарочито у Влашко-илирској регименти. Она се простирала дуж 57 немачких миља или 114 часова хода у дужини и за њено обезбеђивање било је потребно преко 400 људи, док је Немачко-банатској регименти је требало око 200 људи. У временима опасности кордон су потпомагале шајке које су патролирале на Дунаву. Активан граничар имао је годишње 52 дана кордонске, 49 дана унутрашње службе и 38 дана војних вежби, свега 139 дана да одслужи. У сумњивом и опасном  контумацком периоду  време контумацке службе се повећавало.
Контумаци су биле установе у којима су лица и роба из Турске, морала да издрже карантен, односно пробу здравља да би се видело да ли имају у себи кужних клица, које су се морале појавити за време карантена.
У Банату су била два контумаца: један у Панчеву, а други у Жупанеку, нешто северније од Старе Оршаве, на румунској страни Банатског кордона. Контумац се састојао од већег броја зграда на пространом земљишту, првобитно ограђеном високим и дебелим палисадама, а после 1770. године, зидом од печених цигала. Са спољне стране, био је обично ископан јарак, од неколико метара дубине и ширине.
Сваки контумац се према намени  делио на два дела: спољни, помешан или изложен опасности (експониран) и на унутрашњи (неекспониран), непомешан или неизложен. У спољном делу су биле такозване колибе, са по четири собе и по два лежаја, за смештај путника, који су издржавали карантен; једна таква колиба за смештај високих лица, одељење за разговоре аустријских  и турских поданика  (парлаторија), болница (лазарет), мртвачница, тамница, одељење за кађење писама и других списа, магацини за смештај и чишћење робе, која је долазила из Турске у цесарско-краљевске земље. У унутрашњем делу су се налазиле зграде за становање контумачког становништва и њихових породица, крчма, месара, пекара, зграде за контумачка кола која су довозила и извозила робу и друге зграде.
Проба здравља (карантен) делила се, као и кордони, на три степена. Први степен − мирни или несумњиви, када није било куге на Балкану, други степен − сумњиви или опасни, када се знало да куга негде постоји или хара на Балкану, и трећи степен − када је епидемија куге била у близини аустротурске границе. Прекршаји против контумацких прописа, прелажења преко кордона строго су кажњавани.
Према другом делу Генералног санитетског норматива од 2. јануара 1770. г. којим је до детаља регулисана санитетско-кордонска служба на граници према Турској карантен је трајао како за људе и стоку, тако и за робу у времену првог степена предострожности 21 дан, за време другог степена 28 дана, а трећег степена 42 дана. У времену трећег степена, могао се контумац за извесно време затворити, ако се  процени да је опасност веома  велика, јер је прекид сваког саобраћаја био најбоља заштита. Сва лица која су издржала карантен добијала су приликом изласка из контумаца потврду о томе (Sanitätsfede). У Музеју Војводине чувају се две санитетске потврде из панчевачког контумаца, писане на немачком језику, оверене печатом контумаца и  потписима надлежних власти. Санитетска потврда  из  1769. г издата је оцу Никону из Бугарске, старом 35. година. У потврди се наводи да је у контумацу провео 21 дан и да је отпуштен потпуно здрав. Санитетска потврда из 1835. издата је Јанку Јовановићу из Босне, старом 30 година. У потврди са наводи да је примљен у контумац 28. новембра 1835. и да је пуштен 7. децембра 1835. године. Отпуштен је потпуно здрав.
Куга и друге заразне болести налазиле су своје путеве, али је свакако захваљујући овакој организацији санитетског кордона, дисциплини и поштовању санитетских прописа  њихово ширење смањено и бројни људски животи спашени.

Веселинка Марковић, музејска саветница – историчар

 

* * *

 

Долина златних шлемова

Слушајући извештаје о корони, невољи која нас је већину затворила у куће, неко је рекао да је Србија земља са највише медаља на спортским такмичењима по глави становника.  Имамо ми много посебности, једна од њих је и да наша земља чува три позлаћена римска шлема из ИВ века. Једина земља на свету која се може похвалити оваквим културним благом јер на читавом свету њих је свега десетак.

Три чувена шлема се чувају у Музеју Војводине. На нашој сталној поставци они се шепуре уживајући у уздасима дивљења и стручњака и лаика и деце…свих.

Док се ускоро поновео не погледамо очи у очи да и Вама отму уздах дивљења или измаме поновни, уживајте у причи о шлемовима кроз одличан документарни филм Долина златних шлемова.

Како о шлемовима пише Национална географија прочитајте на овом линку.

 

* * *

 

Музејска Виртуелна е-Свезналиц@

Музејска е-Свезналиц@ је мобилна апликација проширене реалности. Намењена је деци узраста од 5 до 10 година. Кроз ову виртуелну авантуру од данас можете и из свог дома.

 

 

 

 

Упутство: 
1. Преузмите публикацију ОВДЕ
2. Инсталирајте апликацију Музејска е-Свезналиц@ уз помоћ QR кода или из Гугл продавнице
3. Скенирањем појединих страна публикације наћи ћете се у друштву анимираних јунака Мие, Божидара и кустоса Музеја који вас воде кроз изложбу и причају неке од најинтересантнијих музејских прича. После сваке приче очекује вас задатак који ће вас забавити, али и ставити у улогу правог истраживача културне баштине.

 

* * *

 

Секретер са цртежима градова и пејсажа Војводине

Профани намештај, домаће и стране провенијенције, који је употребљаван на територији Војводине сведочи нам о култури становања племићких и грађанских породица протеклих векова.
На сталној поставци Музеја Војводине у оквиру сегмента културне историје налази се веома занимљив комад намештаја – секретер из 1827. године. У колекцију музеја доспео је откупом 1960. године од једне старе суботичке породице. Овај секретер припада бидермајеру који се у земљама средње Еуропе јавља између 1815. и 1848. године. У смислу стила, али духа времена, бидермајер је свој најбољи израз нашао управо у култури становања и опремања грађанских ентеријера. У ентеријеру секретер се  најчешће налазио у соби за примање или у салону и сматран је женским намештајем.
Секретер заузима посебно место међу предметима ове врсте јер је мајстор који га је израдио оставио запис. Сигнирање намештаја није била уобичајена пракса и самим тим представља известан раритет. Запис је на мађарском језику и у преводу гласи „Колонић Шандор израдио је овај орман као ремек у Мариа Терезиопољу“. На основу овог знамо да је секретер израђен као предмет за полагање мајсторског испита (ремек) у данашњој Суботици (Мариа Терезиопољу).
Секретер у затвореном облику изгледа прилично једноставно, готово неупадљиво. Израђен је од ораховог фурнира, а једини украс споља чине црно бајцовани стубови и калота у облику урне на врху. Међутим, унутрашњи део открива квалитет занатске обраде и вештину мајстора. Састоји се из три основна дела: доњи део затварају врата са три фиоке, средњи део чини плоча која се спушта и служи за писање, а изнад ње се налази део са фиокама и отвореним претинцима  који привлаче изузетну пажњу. Поред отворених претинаца са огледалима, украса у вису шаховских поља, секретер има четрнаест фиока које су украшене интарзијом. На њима су приказани цртежи градова и пејзажи тадашње Јужне Угарске. Горња фиока има натпис и на њој је приказана нова градска кућа слободног краљевског града – данашње Суботице. Међу осталим цртежима препознаје се црква Свете Терезије у Суботици, панорама Сомбора, Титела и других градова.
Као код свих секретера ове врсте и овај у Музеју Војводине има скривене фиоке и претинце. Видљиве и тајне фиоке служиле су за смештање личних и вредносних ствари: мањих предмета од стакла и порцелана, сувенира са путовања, предмета добијених на поклон и других успомена. У њима су се чувала писма и дневници што је у духу тог времена био део опширне интимне коренсподенције. Сваки секретер носи печат свог власника, као и  личне приче које чекају да буду откривене.

Александра Стефанов, кустоскиња – историчарка уметности

 

 

* * *

 

Са нашом интерактивном публикацијом Музејска лепезица проведите време код куће са својим дететом, а када карантин прође очекујемо Вас у Музеју Војводине.

Преузми публикацију ОВДЕ.

 

 

 

 

* * *

 

 

Данас вам доносимо причу о хигијени у време Другог светског рата.

ПАРТИЗАНСКО БУРЕ – САНИТЕТ У ВОЈВОЂАНСКИМ ПАРТИЗАНСКИМ ЈЕДИНИЦАМА

Већ у првим месецима НОБ-а поставило се питање здравственог збрињавања рањених и болесних бораца. Једна од првих активности позадинских активиста било је организовање курсева за болничарке, које су на себе преузимали лекари и друго стручно медицинско особље које се у почетку прикључивало НОП-у.
Илегалне базе, организоване у свим деловима Војводине, имале су за једну од главних намена смештај рањених бораца на негу и опоравак. Касније се на Фрушкој гори организују болнице. Нарочито је позната болница на Рохаљ-базама, главном логистичком центру сремских партизана. Како су партизанске јединице расле и развијале се, тако се у свакој од њих стварала санитетска служба. Временом су у њих улазили угледни лекари.
„Партизанско буре“ са Рохаљ-база је направа која је служила за дезинсекцију одеће. Одећа се постављала на дрвене летвице или штапове, послагане унутар бурета, тако да не додирује метални зид бурета. Испод њега би се наложила ватра и висока температура убијала би паразите у одећи. Направа је била најбоље средство за превенцију тифуса, опаке заразне болести коју преносе ваши које се завлаче у одећу.
Овај британски изум из Бурског рата уведен је, као обавезна санитетска опрема у јединице НОВ-а и ПОЈ-а у пролеће 1942. године, Статутом пролетерских бригада. Међутим није их било довољно, што је изазвало велику епидемију пегавог тифуса у јединицама Главне оперативне групе уочи битке на Неретви.
Обај интересантан експонат, када карантин прође, можете видети на сталној поставци Музеја Војводине о историји прве половине 20. века у објекту у Дунавској 37.

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar