Portreti narodnog kralja u umetničkim delima

.

0
0
0
s2sdefault

U petak, 7. decembra, u 20 sati u Muzeju Vojvodine (Dunavska 35) otvara se izložba „Portreti narodnog kralja u umetničkim delima“, autora Hadži Zorana Lazina.

Izložba je zajednički projekat Muzeja Vojvodine – Muzeja prisajedinjenja, Istorijskog arhiva Grada Novog Sada i Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada.

Novembarski dani 2018. godine protekli su u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji u znaku obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata i pobedonosnog učešća Kraljevine Srbije i Prisajedinjenja Srema, Baranje, Bačke i Banata - Kraljevini Srbiji.

Nizom prigodnih programa, manifestacija i svečanosti širom naše zemlje, obnovljeno je sećanje na slavnu prošlost, najznačajnije aktere onog vremena i ogromne žrtve koje su položile svoje živote na oltar otadžbine za slobodu i napredak naroda i države.

Centralno mesto u ovim događajima, bez svake sumnje, zauzimaju Svečano otvaranje MUZEJA PRISAJEDINjENjA u Novom Sadu i otkrivanja monumentalnog SPOMENIKA KRALjU PETRU I OSLOBODIOCU, u Novom Sadu, 25. novembra 2018. godine.

Izložba „Portreti narodnog kralja u umetničkim delima“ samo je pokušaj osvetljavanja lika i dela legendarnog kralja Petra I Karađorđevića 1844-1921: „Narodnog kralja“, „Belog kralja“, „Čika Pere“ - kako su ga narod i vojska iz milošte zvali a u susret obeležavanju 175-te godišnjice od njegovog rođenja 1844-2019.

Izložbu je svečano otvorio arhitekta Dragomir Acović, član Krunskog veća Kraljevske porodice Karađorđević rečima:

„Dame i gospodo,

Evo nas u Muzeju Vojvodine, gde nas je kao slavljenike okupio zajednički projekat Muzeja prisajedinjenja, Istorijskog arhiva Grada Novog Sada i Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, projekat koji je realizovao hadži-Zoran Lazin.

Večeras se bavimo likom jednog neobičnog običnog čoveka koji je, pri tom, bio naš Kralj! I to ne sa likom koji je on sam video u ogledalu ili u svom duhovnom oku, već sa likom koji su videli drugi, likom koji je postao delo srpske ikonografije još za njegova života.

Ipak, šta mi zaista vidimo kada posmatramo portret Kralja, čoveka koji je postao istorija samim činom rođenja? I čije su šanse da provede običan ljudski vek bile manje nego šanse bilo koga od nas da postane poglevar države? Bilo koje i bilo kakve!

Ni na jednom portretu ovde prikazanom nema ni najmanje naznake smeha, čak ni osmeha u pokušaju! To je fenomen svečanog portreta, pogotovo portreta državnog poglavara. On, Car, Kralj, Predsednik, direktor banke, vlasnik firme, nije tu da vam pokaže da vam je prijatelj, da uživa u svom egzaltiranom statusu, da zabavlja i da svoju radost deli sa vama. On nije na slici da bi vas zabavio ili dozvolio da se divite umetnikovom daru ili ličnom doživljaju. On je tu da vam pokaže ko je, da vam ulije osećanje sigurnosti, da vam saopšti da imate roditelja kojeg niste birali, ali on jeste izabrao vas.

Od svih svečanih portreta, najteže je naslikati državnog poglavara. Makar i kralja. Prvo morate da se odlučite da li slikate čoveka ili funkciju. Ako odlučite da slikate čoveka, već ste promašili temu. Drugo, morate zaboraviti težnju da vi definišete sliku; u ovom slučaju slika definiše vas! Kada vi definišete sliku, vaš dar slici daje legitimitet; umetnik u vama daruje sliku odbleskom vaše umetničke snage i mi vidimo portret čoveka, modela, onakvog kakvog ste vi videli, ili ga možda niste videli, ali ga jeste stvorili. Kada slikate državnog poglavara, slika vama daje legitimitet, jer vi zaista i ne portretišete čoveka nego državu, čak i čitavu epohu.

Razmislite koga vidite kada pogledate Ticijanov portret cara Karla Petog? Ticijana ili Cara? Ako mislite da je to preterivanje, setite se zvaničnih portreta Josipa Broza! Da li se tu možda vide Paja Jovanović, Božidar Jakac, Ismet Mujezinović ili Gabrijel Stupica? Veština i potez kista umetnika nisu tu zbog sopstvene vrednosti, već da prenesu sliku otelovljene vlasti. I to nikada nije isto što i kult ličnosti! Naprotiv,  to je kult države i oltarska slika istorije. Što ste uspešniji u tome, sve više ste sami sebe ugradili u sliku države i opštu percepciju istorije.

Gde je, onda tu čovek koga portret predstavlja?

Lik Kralja Petra Prvog uvek vidimo u uniformi. Samo nekoliko fotografija iz mladosti prikazuju ga u civilu, i nekoliko iz vremena Hercegovačkog ustanka u odeći Crne Gore i Brda. Sve drugo je uniforma, i drugačijeg ga ne možemo ni zamisliti! Od vremena kada je postao pitomac na vojnoj akademiji San-Sir, Petar nije skidao uniformu. Borio se na francusko-pruskom frontu na Loari 1870. godine kao potporučnik Legije stranaca, ranjen i zarobljen u Orleanu preplivao je reku i domogao se slobode; borio se u Bosni kao dobrovoljac, i vodio tri pobedonosna rata kao suveren Srbije! Za kralja Petra je uniforma bila znak služenja Bogu, Srbiji i Narodu! To trojstvo on nije razdvajao. Uniforma jednog kralja, vojnika i borca, jeste njegova radna odeća...U miru ličnost odevena u svoju funkciju, a vladar jeste paradigma takve ličnosti, mora da odstoji, da se razlikuje od svih, da se na prvi pogled vidi i razume da mu nema ravnog, osim kakvog drugog vladara. U miru uniforma definiše Kralja; u ratu, Kralj definiše uniformu! U miru uniforma ukrašava Kralja, u ratu Kralj krasi uniformu.

Kada u istoriji imate lik koji se pamti, i kada odbija da umre u zaboravu, morate mnogo raditi da ga poništite.

Samo, kako osmisliti zlo čoveku koji za života nije činio zlo? Kako ozloglasiti nekoga koga je Narodna skupština proglasila „Velikim“ i „Oslobodiocem“, koga je narod zvao „čika Perom“, nekoga od koga posle smrti nije ostalo ni toliko lične imovine i stvari da se opremi skroman spomen-muzej u omanjoj kući u kojoj je preminuo? Relativno lako!

Na zaboravu lika Kralja Petra Prvog radilo se dugo, posvećeno i uporno. Bilo je veoma teško i složeno pripisati mu mane koje nije imao, a one koje jeste imao delovale bi kao čista dobrota u poređenju sa vrlinama onih koji su ga potirali. Zato mu je bio namenjen zaborav. Veliki inženjeri ljudske psihe, koji su sebe proglasili oslobodiocima naroda i duša, poznavaocima i žrecima budućnosti bez alternative, pobednicima nad silom i nepravdom i presuditeljima u ime naroda i nad narodim, nisu morali čitati Cezarovu eulogiju Šekspirovog Marka Antonija da bi znali da „zlo što ljudi čine živi i posle njih, a dobro često sa kostima njinim pokopa se“, jer su taj praktični i primenjeni kurs uspešno apsolvirali još dok su boravili u hotelu „Luks“!

Potrebno je samo da ga uklonite sa slika, javnih mesta, udžbenika istorije, imena gradova i sela, sa uličnih tabli, da porušite spomenike, opljačkate njegovu uspomenu...

Potom dolazi drugi čin, viši nivo arkanske veštine poništenja ljudskosti. Ukinete i prisvojite njegovu zadužbinu, i preimenujete je u nešto što nosi ime druga-Šaneta! Pa oduzmete ime gradu koji ga nosi, i preimenujete ga imenom „crvenog generala“ neznanih bitaka ili uništite i premažete njegove portrete kako bi obezbedili dovoljno slikarskog platna na kome će se ovekovečiti vaš lik i delo, ili ga oglasite za ubicu naslednika onoga koji vam je ubio dedu, inače svoga kuma. Kada to ostvarite, dolazi ono glavno: proglasite ga za okupatora neprijateljskih naroda i narodnosti, izneveritelja sopstvenog tasta, vođu naroda zlikovaca i silovatelja, zapovednika vojske koja je svuda pobeđivala, i time neprijatelja lišila prilike da se pokaže i iskaže drugačije osim streljanjima i vešanjem, što je-naravno-opravdano kada se ima u vidu koga su streljali i vešali, zbog čega to i ne zovemo zločinom nego retorzijom!

Nekada, dok sam bio mnogo mlađi, a to znači mnogo davno, pitao sam se i sam zašto je Kralj na fotografijama i portretima tako ozbiljan i tužan! Takav njegov lik mi je imponovao kao mladom, ali mi je trebalo dugo dok sam shvatio zašto; a bilo je tako jednostavno; životni stav mladih i starih jeste pesimizam; mladi se nadaju da će se njihov pesimizam pokazati neopravdanim, stari, nasuprot, znaju da neće! Mladi su nezadovoljni jer su nestrpljivi da svet promene nabolje; stari su nesrećni jer su bili previše strpljivi, a svet ostavljaju gorim nego što je bio. Kralj vlada po milosti Božjoj i volji narodnoj; on se ne kandiduje na izborima, ne zavisi od datih predizbornih obećanja koja nikada neće ispuniti, niti od optimizma kojim se legitimiše i pragmatizma kojim se upravlja. Čovek koji je život proveo u radu nada se penziji; Kralj koji je život proveo u borbi nada se živoj uspomeni i večnom pokoju.

Kralj Petar Prvi rodio se pre 175 godina. I još živi! Hvala Bogu, i hvala Kralju. Bojati se, da je bilo samo do nas, i Bog i Kralj bili bi mrtvi. Odavno.

A onda bi bio red na nas!

A možda i jeste! Samo kada bi smeli, kada bi se usudili da to sačekamo mirno dok nas i Bog i Kralj Petar Prvi gledaju!“

Povezani članci