Ćulibrk Milan, 6, Čudesna cipela nas vodi kod čarobne voćke

Helena Panić, 7, Cipela koja je izrasla u drvo i pruža utočište mnogim pticama i životinjama

Kada sam prvi put otvorila oči, i kada sam prvi put videla svet oko sebe shvatila sam da više ne plutam u maminom stomaku, koji u tom trenutku bio manji nego pre. Zapravo, prvo sam ugledala baku, tatu i deku. Prošlo je dosta vremena od tada do trenutka kada sam prohodala. Pošto još nisam imala cipele, roditelji su me stavili u kolica, na šta sam se pobunila jer sam znala da hodam. Otišli smo do dečije radnje Kiko (Chicco), u ovom slučaju bila je u Beogradu, i potražili smo deo sa cipelama. U tom trenutku ugledala sam par roze-belih cipelica i počela da pokazujem prstićem na njih. Mama ih je skinula sa police i zatražila na kasi broj cipela koji nosim. Tada je to bio broj 18. Začudila sam gde se mama toliko zadržala. Konačno, došla je držeći male cipele u rukama. Odmah mi ih je obula. Kupili smo ih i izašli iz radnje. Počela sam da hodam. U tom trenutku bila sam najsrećnija osoba na svetu. I dan danas osećam sreću kada ih uzmem u ruke. Trenutak kada sam ih prvi put obukla pamtiću do kraja života.

Ljubav ka obući je urođena osobina većine žena. To je već kliše, ali ipak sve koje imamo za hobi sakupljanje salveta i cipela, mislimo da su naše priče baš autentične i nekome zabavne. Kroz odrastanje sam ih imala nekada više, a nekada manje. Različiti faktori su uticali na njihovo brojno stanje u cipelarniku. Zašto sam od mnogih dragih, udobnih i omiljenih izabrala baš ovaj par i zašto ih pazim, mažem da ne kažem mazim sve ove godine? U njima su satkane razne emocije. Kada ih uzmem u ruke i uklopim uz neki odevni komad, svaki put vidim sebe pre 13 godina. Slika je i dalje jaka i jasna. Ne bledi. Tada još uvek devojka, sa gomilom neodgovorenih životnih pitanja, ali hrabra i željna njegovih odgovora, stajala sam kod izloga prodavnice obuće, u ono vreme veoma skupe i mom pripravničkom, tačnije volonterskom džepu nedostižne. Kaže radnja ne ulazi, ali ja sam ušla. Pokazala prstom u njih i zatražila odgovarajući broj. Oduševljenje tek kreće kada su moje baletom izmorena i preoblikovana stopala rekla da je to pravi izbor. Čujem kroz maglu pitanje da li su za neku bitnu priliku. Bitnu? Za mene najbitniju. „Da. Za tri nedelje se udajem“, čujem sebe kroz onaj oblak magle koji se stvorio u mojoj glavi od želje da ih imam. Ruka ih je spustila u kutiju. Noga teško zakoračila i izašla iz prodavnice. Srce zaplakalo zbog nemogućnosti da ih imam. Ušla sam u stan. Jedna seda i već ozbiljno bolesna glava me je pogledala i sa vrata shvatila da me nešto mori. Ta seda glava je bila moja druga, a ponekad i prva majka. Moja Baka. Sa velikm B. U istu ruku mi je spustila potreban novčani iznos i rekla: „Nije samo zbog tvoje udaje, nego i zbog želje da kada me jednog dana ne budeš mogla videti, u njima vidiš sve što smo ti i ja imale.“ Od tada do dana, one su moj muzej i moj najvredniji par. U njima sam nervozno, zaljubljeno i srećno stala pred oltar i spustila svoju ruku u Njegovu ruku, koju ne puštam ni danas. U njima nosim i koračam svoje nasleđe i ono što mi je Ona utkala. U njima su moje najčistije emocije.

Cipele koje su mi vratile veru u ljude

Volim ove cipele! Pratile su me u mnogim srećnim trenucima. Kupila sam ih u Beogradu sa namerom da ih obučem za venčanje moje drugarice...pre nekih trinaest godina. Divno su se slagale sa haljinom koju sam imala i stajale na nozi savršeno.

Nisam osoba koja preterano voli da nosi štikle, konformista sam, priznajem. Zbog toga su ove cipele bile smeštene u kutiji, na drugoj polici cipelarnika i premeštane zajedno sa tim istim cipelarnikom iz jednog u drugi, pa treći...i šesti stan koji smo tokom godina menjali.

Vadila sam ih i oblačila samo prilikom posebnih prilika: otvaranja izložbi, venčanja, rođendana i sličnih proslava.

Setila sam ih se ponovo i uzela pre mesec dana – odlično su se uklapale uz novu suknju koju sam kupila. No, cipele više nisu bile iste. Od stajanja počela je koža da se guli i da se...raspadaju. Odnela sam ih obućaru.

Uzeo je u ruke cipele i pogledao me ispod naočara: „Gospođo, kako da vam kažem. Prosto, vreme ih je pregazilo. Mogu da pokušam da ih popravim, ali...ne garantujem.“ Zamolila sam ga da učini sve jer mi mnogo znače, a takvih više zaista nema nigde da se kupi.

Posle nekoliko dana došla sam da ih preuzmem. Popravio ih je, ali nije hteo da naplati. Pogledala sam ga začuđeno. „Zašto?“. „Ne mogu da naplatim jer ne garantujem da sam ih popravio kako treba! Pokušao sam sve, ali skaj je propao. Moram vam to reći jer treba da znate da nisu u stanju da se nose – ne želim da vam cipele pokvare neko lepo veče!“

Bila sam krajnje iznenađena: zar je moguće u današnjem svetu, da vam neko ne naplati jer ne može da garantuje za urađeni posao? Zahvalila sam mu se iz sveg srca i izašla iz radnje. Osmeh mi je zablistao na licu. Bila sam srećna jer sam se upravo tad prisetila da u našoj zemlji još uvek ima poštenih ljudi.

Ceo događaj me je ganuo tim pre što me je vratio u detinjstvo. Moj deda je iz hobija popravljao obuću. Sećam se kako ni on nije hteo da naplati za sitne popravke...

A cipele...verujem da ću moći da ih obučem barem još neki put.