Hiperinflacija u Nemačkoj 1923. i nastanak nemačke rajhsmarke

.

0
0
0
s2sdefault

 

U međunarodnom monetarnom sistemu je od 1870‒1914. godine važilo takozvano pravilo zlatnog standarda novca, kojim je novac u opticaju imao fiksno pokriće u zlatu. Zlatni standard je sprečavao državu da štampa novac u neograničenim količinama, što bi dovelo do inflacije. Pored toga ovaj standard imao je i svoje mane. Budući da država nije imala kontrolu nad količinom novca u krizama i ratovima, nije se mogla povećavati ni novčana masa. Pored toga zemlje koje nisu imale zlatne rezerve i rudnike zlata bile su u nepovoljnijem položaju u odnosu na one sa velikim rezervama zlata. Izbijanje Prvog svetskog rata dovelo je Nemačku do napuštanja zlatnog standarda 14. jula 1914. godine.

 Nemačka je iz Prvog svetskog rata izašla kao gubitnik, potpisavši bezuslovnu kapitulaciju 28. juna 1919. godine u Versaju. Pored priznavanja krivice i teških teritorijalnih ustupaka, morala je da izdvoji i značajna novčana sredstva namenjena zemljama pobednicama u vidu ratnih reparacija. Nemačka je ratne operacije mahom finansirala zaduživanjem (emitovanjem obveznica) i štampanjem velike količine novca bez pokrića, što je dovelo do inflacije. Kao rezultat napuštanja zlatnog standarda i zlatne nemačke marke, količina novca u opticaju se do kraja rata učetvorostručila. Zlatna marka menja svoj naziv u papirmarku (Papiermark), a ekonomija je skoro propala, pri čemu je jedan američki dolar 1923. godine bio jednak 4,200 milijardi nemačkih papirmarki.

 Prva isplata ratnih reparacija izvršena je 1921. godine, ali već sledeća je bila neizvesna, jer je Nemačka bila u velikim finansijskim problemima. Od Nemačke se zahtevalo da dug izmiruje u čvrstim valutama, tako da je Centralna banka Nemačke (Reichsbank) dodatnim štampanjem novčanica pokušala da nadomesti već slabu vrednost marke na tržištu, kojima je kupovala čvrste valute. To je dovelo do dodatnog pada vrednosti marke u odnosu na američki dolar i britansku funtu.

 Nemačka vlada je već 12. jula 1922. obavestila sile Antante da nije u stanju da isplati iznos ratne odštete za 1921. godinu i zatražila je šestomesečni moratorijum. Pod pritiskom Francuza, Reparaciona komisija je odbila da razmotri ovaj zahtev, ali je Dejvid Lojd Džordž, predstavnik Ujedinjenog Kraljevstva rekao da bi Britanija mogla da prihvati ovaj moratorijum, s obzirom na situaciju u Nemačkoj. Francuzi su na ovu izjavu zatražili da se njima i ostalim saveznicima predaju rudnici uglja u Ruru na eksploataciju – “proizvodne zaloge”. Englezi su odbili ovaj predlog, znajući da bi Francuzi imali najviše koristi od eksploatacije. Lojd Džordž je sazvao međusavezničku konferenciju u avgustu 1922. kako bi se ovaj problem rešio. On je tražio veću toleranciju prema platežnim mogućnostima Nemačke. Francuzi su odbacili taj zahtev, optužujući Nemačku da namerno podstiče inflaciju kako bi izbegla plaćanje reparacije. Konferencija nije donela nikakve rezultate, jer su Francuzi pokušavali da zauzmu Rur po svaku cenu.

  Okupacija Rura ‒ Ruhrkampf, od strane francuskih i belgijskih trupa, trajala je od 11. januara 1923. do 25. avgusta 1925. godine. Nemački kancelar Vilhelm Kunou opredelio se za politiku pasivnog otpora. To je gotovo zaustavilo ekonomiju Rura, industrijsko srce Nemačke. Okupatorske vlasti reagovale su hapšenjima i deportacijama na nemačke štrajkove i sabotaže. Poreski prihodi su padali kako je ekonomska aktivnost usporavala. Vlada je svoju potrebu za sredstvima pokrivala uglavnom štampanjem novca.

 Hiperinflacija je bila u punom zamahu. Poverenje u marku je nestajalo brzo, a cene su rasle brže nego ikad. Tri stotine fabrika za proizvodnju papira je radilo punom parom, kao i 150 štamparskih fabrika i 2000 presa, koje su radile 24 časa kako bi se zadovoljila tražnja za novcem. Vrednost marke je bila najniža u istoriji Nemačke. Novembra 1923. godine jedan američki dolar vredeo je 4.210.500.000.000 nemačkih maraka. Vrhunac hiperinflacije je dostignut kada je mesečna inflacija bila blizu 29.500%, a dnevna 20.87%. To je praktično značilo da je za dupliranje cena bilo potrebno nešto više od tri dana. Sve ovo je dovelo do velike preraspodele bogatstva. Siromašni su postali još siromašniji, pogotovo oni koji su zavisili od fiksnih primanja. Na svom vrhuncu hiperinflacija je toliko obezvredila marku, da su je ljudi koristili za ogrev, jer je to bilo ekonomičnije nego kupovati ugalj ili drvo. Sve je to naravno bilo praćeno i porastom kriminala, sive ekonomije i šverca.

 Nemačka je bila na vrhuncu hiperinflacije i problem je morao biti brzo rešen. Dolazak novog kancelara Gustava Stresemana je to omogućio, time što je ubedio radnike u rurskoj oblasti da nastave sa proizvodnjom. Uvedena je nova valuta – nemačka rentenmarka (Rentenmark), 16. novembra 1923. godine. Nova valuta je imala pokriće u realnoj imovini – industrijskom i poljoprivrednom zemljištu, a emitovano je 3,2 milijarde maraka po deviznom kursu od 4,2 marke za jedan dolar. Odnos nove valute (Rentenmark) i stare marke bio je hiljadu milijardi starih maraka za jednu novu. Ali ipak, nova valuta nije bila zakonsko sredstvo plaćanja. Ona je zapravo predstavljala prelaznu valutu, i nju je zamenila rajhsmarka (Reichsmark), 30. avgusta 1924. godine, a koja je bila jednaka po vrednosti. Ono što je bilo najznačajnije, je to, da je vraćen zlatni standard, koji je zbačen deset godina ranije. Zajedničkom odgovornom fiskalnom politikom kancelara Nemačke Gustava Stresemana i ministra finansija Hansa Lutera, došlo je do kraja inflacije u Nemačkoj. Stresemanovo najznačajnije dostignuće bilo je pomirenje između Nemačke i Francuske, za šta su on i Aristid Brijan dobili Nobelovu nagradu za mir.

 

Mirjana Bojić, kustos ‒ istoričar