Žetveni običaji

.

0
0
0
s2sdefault

  Žetva se smatra najsvečanijim, najtežim i najvažnijim poljskim radom u godini. Mnoge žetvene običaje zabeležene širom Evrope karakterišu pokušaji da se duh vegetacije sačuva nakon ubiranja plodova i deluje i sledeće godine, kako bi se nastavio vegetativni ciklus. Poslednjem požnjevenom snopu žita ukazivana je posebna čast. On je bio požnjeven na poseban način, a potom se od njega pleo venac ili lutka. Venac se kitio cvećem i trakama, a „lutka” je često oblačena u žensku odeću.

 Etnolog Milenko S. Filipović je zabeležio ovakve običaje u više mesta u Vojvodini:

 Bio je običaj, pa je napušten: kad se završi žetva, pletu venac od žita. To radi devojka, ako je ima u kući, inače žena. Venac se čuva do setve na spoljnjem zidu kuće u hodniku. Onda se odnese na njivu, istrlja i zrnevlje se prospe po njivi kao prvo seme. Onu koja donese venac poliju vodom i kupi joj se marama ili haljina. (Stapar, Bačka)

 Postoji običaj da se, prilikom svršetka žetve, na njivi ostavlja „brada”. Kući se nosi „venac” od klasja, stavlja se najmlađem čeljadetu na glavu, pa ga polivaju. Posle se od tog klasja plete lesica. (Banat)

 U zapadnom Sremu nepokošeni deo pšenice namenjivali su pticama, a kod banatskih Hera namenjivan je „halama” koje vode gradobitne oblake, a kojom žrtvom su želeli zaštititi pšenicu od tuče grada (leda).

 Pre uvođenja mašina, pšenica je košena kosom, a snopovi su sakupljani srpom. Običaj ostavljanja jednog dela žita nepokošenog bio je veoma rasprostranjen. Kod Srba je ovo nepožnjeveno žito nazivano „božja brada” ili „popova brada”. U nekim krajevima je, takođe, ostavljan neobran kukuruz ili grožđe u vinogradu. Prema podacima koje je prikupila Mirjana Maluckov, u Nikolincima, Vojvodincima i drugim selima naseljenim Rumunima, prilikom žetve crvenim koncem vezivana su četiri klasa, ili 10–15 strukova žita, koji su ostajali na njivi nepožnjeveni.

 Sa druge strane, u nekim krajevima se „božjom bradom” nazivao i snop koji je poslednji požnjeven. Njemu je ukazivana posebna pažnja. Najčešće je od njega pleten venac, ali i drugi ukrasi. Taj venac je svečano predavan domaćinu, s tim što je negde postojao i venac za domaćicu. Donosioce venca domaćin je častio i darivao, a negde su polivani vodom. Venac su plele devojke ili žene, koje su ga i predavale, dok je u nekim krajevima najbolji žetelac nosio ovaj venac na glavi i predavao ga domaćinu. Obavezan deo žetve bio je i zajednički obed i proslava završetka ovog važnog posla. Žetveni venac je stavljan na vidno mesto u kući – iznad ili ispod ikone ili ogledala, u trem ili ambar.

 Običaj pletenja žetvenog venca zabeležen je u mnogim mestima Vojvodine, kod različitih etničkih zajednica: Srba, Mađara, Rumuna, Rusina, Bunjevaca, Hrvata – Šokaca. Jovan Erdeljanović opisao je običaje vezane za žetveni venac kod podunavskih Bunjevaca, kao i razvijanje žetelačkih običaja, tj. dužijance. Kod Rumuna u Alibunaru je zabeležen običaj vezivanja poslednjeg pokošenog klasja u venac, koji se nosio domaćinu. Taj venac je stajao iznad ikone ili ogledala, a na jesen je stavljan ispod prve brazde na njivi. Verovalo se da način sejanja i uslovi pod kojima su usevi posejani utiču na čitav rod, pa su mnogi običaji vezani za sejanje. Pri setvi je naročito važnu ulogu imalo seme iz žetvenog venca od prethodne žetve, koje je mešano sa semenom za tu godinu. U nekim porodicama se prvo sejala pšenica iz prošlogodišnjeg žitnog venca, pa tek onda ostala pšenica. Osim toga, u etnološkoj literaturi postoje mišljenja da su obredni hlebovi ranije pravljeni od brašna dobijenog od žita iz poslednjeg požnjevenog klasja (u nekim selima zapadne Bosne se žito iz žetvenog venca ili poslednjeg snopa čuvalo do Božića, kada se upotrebljavalo za česnicu).

 Na osnovu predmeta koji se čuvaju u zbirci Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine mogu se izdvojiti četiri osnovna oblika žetvenih venaca ili „božje brade” koji su bili rasprostranjeni na teritoriji Srema, Bačke i Banata.

 Snop je najjednostavniji oblik „božje brade”; čini ga svežanj pokošenih stabljika pšenice vezan crvenom platnenom trakom.

                                                                       Snop pšenice, Bašaid, 1935


 
Venac je pravljen uplitanjem stabljika ukrug, tako da je klasje činilo njegov spoljašnji deo.

 

  Kandilo ili „kruška” su nazivi koji su u nekim mestima korišćeni za predmete nastale spiralnim pletenjem stabljika žita. Središnji deo im je bokast, a gornji i donji kraj su u obliku vrhova kupe. Klasje je okrenuto nadole. Postoje i razvijenije forme ovog predmeta, nastale spajanjem više „kandila” različite veličine.

                                             Ukras od slame i klasja – kandilo, Stari Banovci, 1956


 
Lesica ili „brana” je naziv za oblike čija je gornja površina nastala pletenjem stabljika – slamki, obično u vidu trougla, trapeza ili pravougaonika, ali sa naglašenim trouglastim delom. Donji deo čini klasje, takođe okrenuto nadole.

                                                                                     Kuzmin, 1956

 

 

Tatjana Bugarski, viši kustos - etnolog