Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Urov

0
0
0
s2sdefault

Urov (Vicia ervilia [L.]Willd.)

Urov je drevna mahunarka koja se kod nas u velikoj meri uzgajala u bronzanom dobu (2000–850. g. p. n. e.). U istom periodu se od mahunarki na području Vojvodine uzgajaju sočivo, grašak i bob. Ugljenisani ostaci semena urova se na arheološkim lokalitetima prate od bakarnog doba i Kostolačke kulture (Gomolava kod Hrtkovaca), dok se u gvozdenom dobu primećuje lagani pad proizvodnje ove niske kulture, koja u mahunama skriva karakteristična, „ćoškasta" semena. Inače, urov spada u grupu tzv. „osam primarnih useva" sa početka neolitske agrarne revolucije. Danas se urov uzgaja još samo u pojedinim mediteranskim zemljama, a u nešto većoj meri u Turskoj. Engleski naziv za ovu biljku (bitter vetch) ukazuje da su semena urova gorka, pa čak i toksična za ljude. Međutim, ukoliko semena odstoje u vodi, ali i tokom kuvanja, ona gube toksične materije. Rimljani u najmanju ruku nisu voleli ovu biljku. Smatrali su da je urov dobra stočna hrana, kao i hrana za najniže slojeve u društvenoj hijerarhiji. Pa ipak, urov su jeli čak i carevi. Tako Plinije Stariji navodi kako je urov „izlečio" cara Avgusta.
Zrna urova se kuvaju. Koriste se za pravljenje kaša, ali i kao dodatak supama i čorbama.
Urov je jednogodišnja, niska biljka. Ona u visinu može da naraste tek nekih pola metra. Kao i sve mahunarke urov je sposoban da svojim korenom veže azot iz vazduha. Ima beličaste cvetove sa ljubičastim primesama. Mahune su relativno male, dugačke su svega 2–3 cm. U njima se razvijaju 2–4 zrna. U mediteranskim zemljama se tradicionalno seje od oktobra do decembra. Urov je u bašti Muzeja Vojvodine bio posejan još u avgustu 2013. Veoma dobro je prebrodio, doduše veoma blagu zimu 2013/14.

Aleksandar Medović, kustos – arheobotaničar

Powered by