Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Proso

0
0
0
s2sdefault

Proso (Panicum miliaceum L.)

Bila jednom jedna siromašna, dobra devojčica koja je živela sama sa svojom majkom. Nisu imale ništa da jedu. Stoga devojčica otiđe u šumu i tamo sretne jednu staru baku koja je već znala za njenu muku. Starica joj dade lonac koji, kad mu se kaže: „Lončiću, skuvaj nešto", on skuva veoma ukusnu, slatku kašu od prosa, a kad mu se kaže: „Lončiću, prestani", on prestane da kuva.
Devojčica odnese lonac kući kod svoje majke. Od sada više nisu bile siromašne i gladne. Jele su slatku kašu kad god bi to poželele.
Jednom, kad je devojčica izašla iz kuće, reče majka loncu: „Lončiću, skuvaj nešto". On skuva kašu i majka se najede. Sad je majka htela da lonac prestane da kuva, ali ona nije znala reči da ga zaustavi. Lonac nastavi da kuva kašu, kaša prekipe i prekri celu kuhinju i kuću, zatim drugu kuću, a potom i celu ulicu. Lonac kao da je hteo da svojom kašom nahrani ceo svet, kao da u svetu vlada najveća nesreća i glad. Kad je kaša stigla do poslednje kuće, devojčica se napokon vrati kući i reče: „Lončiću, prestani". Lonac istog trena prestade da kuva. Ko je posle ovoga hteo da se vrati u grad morao je da se probije do svoje kuće jedući kašu.

Jakob i Vilhelm Grim,„Slatka kaša"

Ljudi su oduvek voleli slatko, ali slatkog u praistoriji i ranoj istoriji nije bilo u izobilju. Ukoliko su želeli da se oslade, ljudi su morali da se namuče tražeći, a nešto docnije i praveći med. Međutim, med nije bio jedini izvor slatkog u dalekoj prošlosti. Slatke kaše, a pogotovu kaša od prosa, predstavljale su glavnu alternativu medu. Njihova prednost je bila što su mogle da se jedu svakog dana, a ne samo u posebnim prilikama. Inače, šećer je prvi put bio proizveden od šećerne trske sredinom prvog milenijuma stare ere u Indiji. Bogati Rimljani su cenili šećer, te ga skupo plaćali i uvozili iz Persije. Proizvodnja šećerne repe u oblasti Mediterana i Evrope (Rodos, Krit, Sicilija, južna Španija) je doživela ekspanziju tek širenjem Islama (700–1500. g.). Kod nas je šećer došao sa prvim krstašima u srednjem veku. Bajka braće Grim „Slatka kaša" ukazuje na veliki značaj prosa još u 18. i 19. veku u srednjoj Evropi.
Jedan od glavnih razloga zašto se proso kod nas uzgaja još od neolita i prvih ratara i stočara (doduše tek nešto „stidljivo", a možda se radi i o korovskoj primesi), pa sve do poznog srednjeg veka, je njen kratak vegetacioni period. Naime, proso sazreva svega tri meseca (pa čak i ranije) nakon setve. Stoga i ne čudi da je ova biljna kultura uglavnom bila uzgajana „u naletima", odnosno u periodima kada se menjala klima, uglavnom na gore, i u godinama kada su suše, oluje i poplave uništavale čitave letine.
Proso je jednogodišnja, jara biljna kultura koja izgledom podseća na kukuruz. Raste do oko jedan metar u visinu. Cvast kod prosa je, za razliku od većine strnih žitarica, metlica. U njima sazrevaju sitna zrna, veličine 2–3 mm.
Jedu se kuvana cela zrna ili istucana u prah kao brašno za pravljenje hleba, testenina i fermentisanih namirnica (npr. pivo). Ima ukus sličan orašicama ili kukuruzu. Proso se lakše vari od mnogih žitarica jer u sebi ima visok sadržaj baza. Takođe, ne sadrži gluten. Hleb napravljen od brašna prosa ne narasta kao kod ostalih žitarica, a pogodan je za ishranu ljudi čiji organizmi imaju netrpeljivost prema glutenu. Seme takođe može da služi kao dodatak salatama, supama... Seme sadrži oko 10% belančevina i oko 4% masti.
U Vojvodini su pronađena ugljenisana zrna prosa na, između ostalih, sledećim arheološkim lokalitetima: Starčevo – Grad (neolit – Starčevačka kultura), Gomolava (neolit –Vinčanska kultura, bakarno doba – Kostolačka kultura), Feudvar (bronzano doba), Gradina na Bosutu (starije gvozdeno doba), Čarnok (mlađe gvozdeno doba), Petrovaradinska tvrđava (Rimski period)...

Aleksandar Medović, kustos – arheobotaničar