Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Obična pepeljuga (Chenopodium album L.)

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Obična pepeljuga (Chenopodium album L.)

0
0
0
s2sdefault

Po svetskim merilima, obična pepeljuga spada među 18 najznačajnijih korova koji nanose najviše štete usevima. Po arheobotaničkim merilima, ova korovska vrsta je značajnija i od najprominentnijeg korova iz poznate narodne izreke – kukolja. Pepeljuga je verni pratilac useva još od pojave prvih ratara na ovom području u mlađem kamenom dobu, pre osam milenijuma, sve do danas.

Obična pepeljuga je, međutim, mnogo više od običnog korova. Njeni listovi kao i semena su jestivi. Listovi pepeljuge su veoma prihvatljiva zamena za spanać. Ukus je doduše bljutav, ali se može poboljšati dodavanjem aromatičnog bilja. Iako su listovi pepeljuge veoma hranljivi ne preporučuje se konzumiranje u većim količinama! Sitno seme obične pepeljuge se lako skuplja u većim količinama sa prethodno požnjevenih ili napuštenih njiva. Bere se tako što se vrhovi ocvale biljke ostružu rukom, a zatim se trljanjem dlanova semenke oslobađaju od ljuske. Seme je puno hranljivih materija (ugljeni hidrati 49%, proteini 16%). Ono se melje i dodaje pšeničnom brašnu od kojeg se potom pravi hleb. Takođe, od semena se mogu spravljati kaše. Doduše, seme bi pre korišćenja trebalo preko noći obavezno potopiti u vodu i dobro isprati kako bi se iz njega isprali saponini!

Međutim, da bi jedna samonikla, zeljasta, jednogodišnja biljka mogla da se uvrsti u one vrste koje su naši praistorijski preci hotimično sakupljali iz prirode i koristili u ishrani, treba da ispuni najmanje dva arheobotanička uslova. Prvi je da se u prirodi ove biljne vrste javljaju u velikim, „čistim“ skupinama, odvojenim od drugih biljaka. Drugi je pomalo bizaran i odnosi se na prisustvo plodova u želucu ili izmetu praistorijskih ljudi. Ovo poslednje su mogle da utvrde naše kolege sa severa Evrope gde su u tresetištima u Danskoj pronađena očuvana tela praistorijskih ljudi, odnosno kolege koje su u Alpima pronašli telo Ledenog čoveka (Ötzi).

Veruje se da sledećih šest vrsta divljeg bilja ispunjava oba navedena arheobotanička uslova: obična pepeljuga (Chenopodium album), veliki dvornik (Polygonum lapathifolium), njivska koljenika (Spergula arvensis), njivski vijušac (Fallopia convolvulus), obična klasača (Bromus secalinus) i rečna sladika (Glyceria fluitans), dok muhari (Setaria) i mali štavalj (Rumex acetosella) najverovatnije kompletiraju ovu listu. Na osnovu arheobotaničkih istraživanja na području Vojvodine, ovoj grupi svakako treba dodati srodnu vrstu obične pepeljuge — baštensku pepeljugu (Chenopodium polyspermum).

Još uvek se među arheobotaničarima vodi živa diskusija da li su pojedine „korovske vrste“ sakupljane u „dobrim“ ili „gladnim“ godinama. Eklatantan primer koji ukazuje na to da je jestivo divlje bilje konzumirano tokom „gladnih“ godina pronađen je u Danskoj. U stomaku čoveka iz močvare (Grauballe Man), koji je u živeo u periodu između 4. i 3. veka pre nove ere, izdvojeno je čak 56 divljih vrsta biljaka.

U slojevima iz bronzanog doba, u drugom milenijumu pre nove ere, na lokalitetu Feudvar kod Mošorina pronađena su dva masovna nalaza obične pepeljuge koji ukazuju da su semena namerno sakupljana u prirodi. Ali, nije samo seme ove vrste minuciozno sakupljano. U jednoj kući, na istom lokalitetu, takođe iz bronzanog doba, pronađeno je čak četvrt miliona semena baštenske pepeljuge, a u istom periodu na Židovaru, u južnom Banatu, ova srodna vrsta obične pepeljuge čini polovinu svih nalaza. U svim navedenim primerima se radi o masovnim nalazima pepeljuge, bez vidljivih primesa drugih biljnih vrsta. Ovo ukazuje na to da su semena pažljivo sakupljena i/ili očišćena. Čini se da je ovde kvalitet prikupljenih semena bio važniji od kvantiteta, a ne kao u slučaju čoveka iz močvare u Danskoj gde je važilo „daj šta daš, samo da se zasitim“. Stoga ove nalaze ne treba videti kao rezultat sakupljačkih aktivnosti za vreme „gladnih“ godina, već kao uobičajenu aktivnost u dobrim, mirnim vremenima. Ovaj nalaz možda ukazuje i na to da su stanovnici ovog naselja u baštama uzgajali pepeljugu kao zeleno lisnato povrće, a da se kod pronađenih zaliha radi o setvenom materijalu. Doduše, seme baštenske pepeljuge je moglo da se koristi i kao odličan mamac za ribe.

Aleksandar Medović, viši kustos–arheobotaničar