Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Lepljivi muhar

0
0
0
s2sdefault

Lepljivi muhar (Setaria verticillata [L.] P. Beauv.)

„Potom pođe kući, poseje zrno ječma i odmah iz njega izraste veliki divni cvet, nalik na lalu, ali je latice imao skupljene, kao da je još samo pupoljak."

„Palčica", Hans Kristijan Andersen

Da li vam se ikad dogodilo nešto slično kao u gore pomenutoj bajci, da posejete jednu biljku a da vam nikne neka druga? Upravo se to dogodilo u arheobotaničkoj bašti 2014. godine. Iako je na jednoj parcelici posejana puna šaka sitnog zrna italijanskog muhara (Setaria italica), na parceli je nikla jedna druga vrsta, srodna ovoj drevnoj kulturi – lepljivi muhar. Doduše, nikao je i italijanski muhar, ali više kao „korovska" primesa lepljivom muharu; a trebalo je da bude sasvim obratno.
Lepljivi muhar u Vojvodini svi dobro znaju, ali ne toliko po imenu nego više po jednoj osobini ove biljke – njeni prividni klasovi, dužine i do 15 cm, se lepe za čarape i delove odeće pri boravku u prirodi. Upravo po ovoj osobini se ova vrsta izdvaja od ostalih muhara: bodlje na prividnom klasu imaju zubiće koji su okrenuti na dole, a ne na gore kao kod ostalih, pa se cela metlica kači na krzna životinja. Na taj način seme se širi na veće udaljenosti.
Ugljenisana zrna zelenog muhara (Setaria viridis) i lepljivog muhara je veoma teško razlikovati. Stoga arheobotaničari prilikom analiza uglavnom ne odvajaju ove dve vrste, već ih stavljaju u „isti koš". Muhari su od davnina prateći korovi u usevu prosa i dele njegovu sudbinu. Od kada je kukuruz zauzeo mesto prosa na našim njivama, od tada su se i muhari „preselili" kod došljaka iz Amerike. Inače, raste na najrazličitijim mestima – od vinograda do gradskih travnjaka.
Ova evropska trava, koja dostiže visinu i do 1 m, vremenom se raširila po celom svetu kao korov. Međutim, u Južnoj Africi zrna lepljivog muhara se koriste za pravljenje piva, dok u Namibiji jedno pleme sakuplja zrna ove biljke i koristi za pravljenje raznih vrsta kaše.

Aleksandar Medović, kustos – arheobotaničar