Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Divlji grašak

0
0
0
s2sdefault

Princ je uze za svoju nevestu, jer se uveri da je od kraljevskog roda, a zrno graška su izložili u muzeju, gde se i danas može videti, ukoliko ga neko nije ukrao.
"Princeza na zrnu graška", Hans Kristijan Andersena

Samo na osnovu ove rečenice se može zaključiti da je pomenuto Andersenovo delo bajka. Naime, zrno graška je skoro nemoguće očuvati toliko dugo, čak i u muzeju. Jedini način da se u našim klimatskim uslovima održi vekovima, pa čak i milenijumima, jeste da se ugljeniše i tako spase od mikrobiološke razgradnje. Na našu sreću, mikroorganizmi, kao i ljudi ne vole zagorelu, ugljenisanu hranu.

Za ovu bajku je vezana još jedna zanimljivost, koja ukazuje na to kakav se grašak koristio u ljudskoj ishrani u preistoriji, antici, ali i srednjem veku. Nekadašnji grašak, danas ga još nazivamo i povrtarski, brao se kad zrno potpuno sazri. Suvo i tvrdo seme omogućavalo je dug period skladištenja i njegovu upotrebu preko zime. Da je u bajci bilo reči o mekom, zelenom, odnosno baštenskom grašku, princeza bi se, verovatno, slatko naspavala. Doduše, danas bi ga neko prvo morao odmrznuti. Kod baštenskog graška se koristi nezrelo seme. Uzgoj ove sorte, koju i danas koristimo u ishrani, započet je u Francuskoj i Engleskoj tek u 17. odnosno 18. veku.

Najnovija arheološka istraživanja ukazuju na to da je grašak još pre 46.000 godina sakupljao neandertalski čovek na prostoru današnjeg Iraka i koristio ga u svojoj ishrani. Danas se čak pretpostavlja da je domestifikacija graška, ali i ostalih vrsta variva, prethodila pripitomljavanju i kultivisanju žitarica. Grašak se, uz jednozrnu pšenicu, svrstava među najstarije poljoprivredne kulture na Balkanu. Na našim prostorima se uzgaja od ranog neolita.

Međutim, nije poznato da Srbija predstavlja najseverniju oblast rasprostiranja divljeg graška (Pisum sativum subsp. elatius) u jugoistočnoj Evropi. Ta vrsta divljeg graška, koju bismo, prema slobodnijem prevodu s latinskog jezika, mogli nazvati visoki grašak, predstavlja kariku između pravih divljih vrsta i gajenog graška; ona se nalazi na pola puta od samonikle vrste do gajenog useva. Ovaj grašak je rasprostranjen u široj oblasti Mediterana. Nedavne ekspedicije su, nakon više decenija tišine, potvrdile navode o njegovom postojanju, posebno na krajnjem jugu, u dolini reke Pčinje.

Visoki grašak se, kako mu i ime govori, odlikuje dugačkim stablom i ljubičastom bojom cveta. Njegove populacije se u Srbiji same održavaju, pošto seme nastalo i rasuto jedne godine daje biljke naredne godine.

(Aleksandar Medović, kustos - arheobotaničar i mr Aleksandar Mikić, istraživač saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad (Oplemenjivanje biljaka - jednogodišnje krmne mahunarke))

Foto: Milica Đukić

Osnovni podaci projekta:

  • 28. septembar 2012.: posejano 6 redova po 5 zrna u redu = 30 zrna (vremenske prilike: 21°C, promenljivo oblačno, 1013 mb, vetar 3 m/s SI)
  • 10. oktobar 2012.: nikla prva biljka
  • 15. oktobar 2012.: niklo 5 od 30 biljaka.
  • 29. oktobar 2012.: nikla još jedna biljka (6 od 30)
  • 14. april 2013.: nikla još jedna biljka (7 od 30)
  • 15. april 2013.: procvetala prva biljka
  • 26. april 2013.: pojavile se prve mahune
  • 5. jul 2013.: žetva
  • Prinos: 199,67 g/m2 odnosno 1996,71 kg/ha
  • Masa hiljadu zrna: 116,24 g
  • Ukupno zrna po m2: 1718
  • Ukupno mahuna po m2: 409
  • Prosečan broj mahuna po biljci: 58
  • Prosečan broj zrna po mahuni: 4,2

{youtube}7sDtAl5oLyw|656|492{/youtube}

Powered by

 Praistorijska kuhinja: jelo od divljeg graška sa divljom jabukom i medom