Портрети народног краља у уметничким делима

.

0
0
0
s2sdefault

У петак, 7. децембра, у 20 сати у Музеју Војводине (Дунавска 35) отвара се изложба „Портрети народног краља у уметничким делима“, аутора Хаџи Зорана Лазина.

Изложба је заједнички пројекат Музеја Војводине – Музеја присаједињења, Историјског архива Града Новог Сада и Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада.

Новембарски дани 2018. године протекли су у Новом Саду, Војводини и Србији у знаку обележавања стогодишњице завршетка Великог рата и победоносног учешћа Краљевине Србије и Присаједињења Срема, Барање, Бачке и Баната - Краљевини Србији.

Низом пригодних програма, манифестација и свечаности широм наше земље, обновљено је сећање на славну прошлост, најзначајније актере оног времена и огромне жртве које су положиле своје животе на олтар отаџбине за слободу и напредак народа и државе.

Централно место у овим догађајима, без сваке сумње, заузимају Свечано отварање МУЗЕЈА ПРИСАЈЕДИЊЕЊА у Новом Саду и откривања монументалног СПОМЕНИКА КРАЉУ ПЕТРУ I ОСЛОБОДИОЦУ, у Новом Саду, 25. новембра 2018. године.

Изложба „Портрети народног краља у уметничким делима“ само је покушај осветљавања лика и дела легендарног краља Петра I Карађорђевића 1844-1921: „Народног краља“, „Белог краља“, „Чика Пере“ - како су га народ и војска из милоште звали а у сусрет обележавању 175-те годишњице од његовог рођења 1844-2019.

Изложбу је свечано отворио архитекта Драгомир Ацовић, члан Крунског већа Краљевске породице Карађорђевић речима:

„Даме и господо,
Ево нас у Музеју Војводине, где нас је као слављенике окупио заједнички пројекат Музеја присаједињења, Историјског архива Града Новог Сада и Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, пројекат који је реализовао хаџи-Зоран Лазин.

Вечерас се бавимо ликом једног необичног обичног човека који је, при том, био наш Краљ! И то не са ликом који је он сам видео у огледалу или у свом духовном оку, већ са ликом који су видели други, ликом који је постао дело српске иконографије још за његова живота.

Ипак, шта ми заиста видимо када посматрамо портрет Краља, човека који је постао историја самим чином рођења? И чије су шансе да проведе обичан људски век биле мање него шансе било кога од нас да постане поглевар државе? Било које и било какве!

Ни на једном портрету овде приказаном нема ни најмање назнаке смеха, чак ни осмеха у покушају! То је феномен свечаног портрета, поготово портрета државног поглавара. Он, Цар, Краљ, Председник, директор банке, власник фирме, није ту да вам покаже да вам је пријатељ, да ужива у свом егзалтираном статусу, да забавља и да своју радост дели са вама. Он није на слици да би вас забавио или дозволио да се дивите уметниковом дару или личном доживљају. Он је ту да вам покаже ко је, да вам улије осећање сигурности, да вам саопшти да имате родитеља којег нисте бирали, али он јесте изабрао вас.

Од свих свечаних портрета, најтеже је насликати државног поглавара. Макар и краља. Прво морате да се одлучите да ли сликате човека или функцију. Ако одлучите да сликате човека, већ сте промашили тему. Друго, морате заборавити тежњу да ви дефинишете слику; у овом случају слика дефинише вас! Када ви дефинишете слику, ваш дар слици даје легитимитет; уметник у вама дарује слику одблеском ваше уметничке снаге и ми видимо портрет човека, модела, онаквог каквог сте ви видели, или га можда нисте видели, али га јесте створили. Када сликате државног поглавара, слика вама даје легитимитет, јер ви заиста и не портретишете човека него државу, чак и читаву епоху.

Размислите когa видите када погледате Тицијанов портрет цара Карла Петог? Тицијана или Цара? Ако мислите да је то претеривање, сетите се званичних портрета Јосипа Броза! Да ли се ту можда виде Паја Јовановић, Божидар Јакац, Исмет Мујезиновић или Габријел Ступица? Вештина и потез киста уметника нису ту због сопствене вредности, већ да пренесу слику отеловљене власти. И то никада није исто што и култ личности! Напротив,  то је култ државе и олтарска слика историје. Што сте успешнији у томе, све више сте сами себе уградили у слику државе и општу перцепцију историје.

Где је, онда ту човек кога портрет представља?

Лик Краља Петра Првог увек видимо у униформи. Само неколико фотографија из младости приказују га у цивилу, и неколико из времена Херцеговачког устанка у одећи Црне Горе и Брда. Све друго је униформа, и другачијег га не можемо ни замислити! Од времена када је постао питомац на војној академији Сан-Сир, Петар није скидао униформу. Борио се на француско-пруском фронту на Лоари 1870. године као потпоручник Легије странаца, рањен и заробљен у Орлеану препливао је реку и домогао се слободе; борио се у Босни као добровољац, и водио три победоносна рата као суверен Србије! За краља Петра је униформа била знак служења Богу, Србији и Народу! То тројство он није раздвајао. Униформа једног краља, војника и борца, јесте његова радна одећа...У миру личност одевена у своју функцију, а владар јесте парадигма такве личности, мора да одстоји, да се разликује од свих, да се на први поглед види и разуме да му нема равног, осим каквог другог владара. У миру униформа дефинише Краља; у рату, Краљ дефинише униформу! У миру униформа украшава Краља, у рату Краљ краси униформу.
Када у историји имате лик који се памти, и када одбија да умре у забораву, морате много радити да га поништите.

Само, како осмислити зло човеку који за живота није чинио зло? Како озлогласити некога кога је Народна скупштина прогласила „Великим“ и „Ослободиоцем“, кога је народ звао „чика Пером“, некога од кога после смрти није остало ни толико личне имовине и ствари да се опреми скроман спомен-музеј у омањој кући у којој је преминуо? Релативно лако!

На забораву лика Краља Петра Првог радило се дуго, посвећено и упорно. Било је веома тешко и сложено приписати му мане које није имао, а оне које јесте имао деловале би као чиста доброта у поређењу са врлинама оних који су га потирали. Зато му је био намењен заборав. Велики инжењери људске психе, који су себе прогласили ослободиоцима народа и душа, познаваоцима и жрецима будућности без алтернативе, победницима над силом и неправдом и пресудитељима у име народа и над народим, нису морали читати Цезарову еулогију Шекспировог Марка Антонија да би знали да „зло што људи чине живи и после њих, а добро често са костима њиним покопа се“, јер су тај практични и примењени курс успешно апсолвирали још док су боравили у хотелу „Лукс“!

Потребно је само да га уклоните са слика, јавних места, уџбеника историје, имена градова и села, са уличних табли, да порушите споменике, опљачкате његову успомену...

Потом долази други чин, виши ниво арканске вештине поништења људскости. Укинете и присвојите његову задужбину, и преименујете је у нешто што носи име друга-Шанета! Па одузмете име граду који га носи, и преименујете га именом „црвеног генерала“ незнаних битака или уништите и премажете његове портрете како би обезбедили довољно сликарског платна на коме ће се овековечити ваш лик и дело, или га огласите за убицу наследника онога који вам је убио деду, иначе свога кума. Када то остварите, долази оно главно: прогласите га за окупатора непријатељских народа и народности, изневеритеља сопственог таста, вођу народа зликоваца и силоватеља, заповедника војске која је свуда побеђивала, и тиме непријатеља лишила прилике да се покаже и искаже другачије осим стрељањима и вешањем, што је-наравно-оправдано када се има у виду кога су стрељали и вешали, због чега то и не зовемо злочином него реторзијом!

Некада, док сам био много млађи, а то значи много давно, питао сам се и сам зашто је Краљ на фотографијама и портретима тако озбиљан и тужан! Такав његов лик ми је импоновао као младом, али ми је требало дуго док сам схватио зашто; а било је тако једноставно; животни став младих и старих јесте песимизам; млади се надају да ће се њихов песимизам показати неоправданим, стари, насупрот, знају да неће! Млади су незадовољни јер су нестрпљиви да свет промене набоље; стари су несрећни јер су били превише стрпљиви, а свет остављају горим него што је био. Краљ влада по милости Божјој и вољи народној; он се не кандидује на изборима, не зависи од датих предизборних обећања која никада неће испунити, нити од оптимизма којим се легитимише и прагматизма којим се управља. Човек који је живот провео у раду нада се пензији; Краљ који је живот провео у борби нада се живој успомени и вечном покоју.
Краљ Петар Први родио се пре 175 година. И још живи! Хвала Богу, и хвала Краљу. Бојати се, да је било само до нас, и Бог и Краљ били би мртви. Одавно.

А онда би био ред на нас!

А можда и јесте! Само када би смели, када би се усудили да то сачекамо мирно док нас и Бог и Краљ Петар Први гледају!“

Повезани чланци