Изложба фотографија "Срем - ожиљак и лек"

.

У четвртак, 1. јуна 2017. године у 19 часова, Дунавска 37, отвориће се изложба фотографија "Срем - ожиљак и лек" аутора Слободана Шушњевића.

Изложба приказује радове који су настали током свакодневних репортажа широм Срема у последњих 10 година.

Изложба ће бити отворена до 15. јуна.

 

СРЕМ, ОЖИЉАК И ЛЕК

Вожња ауто-путем, преласци мостова, као и слетање на сурчински аеродром представљају најучесталије начине доласка у Срем. Запутимо ли се блатњавим сеоским сокаком, или провозамо бициклом прашњавим пољским друмом, наћи ћемо се у Срему Слободана Шушњевића – уметника и фото-репортера. 

Банаћанин по рођењу, а Прометеј по космолошкој улози коју предано врши, Слободан је успео да завири у скоро сваки кутак како винског тако и свињског Срема, и да нам донесе мирисе живота и смрти најзабаченијих села. 

У своме уметничком изразу он је до сада више користио метафору него конкретну слику, упркос томе што му је она основно оруђе. Овом изложбом фотографија коначно долази у први план.

Одабир сремског пејзажа проистиче из вишегодишњег лутања, које је било део неизвесног фото-репортерског позива. Све до тада у ауторовој свести Срем је обитавао као раскошна ниска богатих села, баш као што и песма каже: диван је кићени Срем. Непосредни сусрет открио је да су још видљиви трагови бахатих  „освајача” током Другог светског рата, тако да фрушкогорски манастири до данашњег дана нису повратили свој некадашњи изглед. Током снимања околине манастира Бешеново Слободан је са новинарском екипом пронашао, бачену у оближњи поток, плочу са натписом  о оснивању манастира. Развојни пут друге половине XX века оставио је на маргини село са свим његовим специфичностима и такав тренд у друштву траје до данас.

Упркос свему, изложеним фотографијама провејавају ведри тонови. Ко ће вратити веру у будућност ако не дечји осмех, игра пастира са псом и шеретски накривљени шешир тежака. Кроз векове, Срем је био и остао врело живота.

O autoru

Слободан Шушњевић рођен је у Лазареву 1965. године. Одрастао је у кући у којој је отац имао импровизовану фото-лабораторију. Педагошку академију завршио је у Новом Саду, а прва радна искуства је, ипак, почео да стиче у фото-студију  Колор 24, да би након мањих листова стигао у Дневник, у којем као фото-репортер ради до данашњег дана.

Свој уметнички израз усмерио је на мале перформансе и интервенције у простору. Већ годинама својим активностима разведрава свакодневицу колега и суграђана. Обележава сваки 6. април, дан страдања Народне библиотеке, поклањајући књиге случајним пролазницима. Љубитељима природе дели саднице гинко дрвета, а бициклисте сваког последњег петка у месецу предводи у вожњи новосадским улицама.

Његове досадашње изложбе су: Омаж Ерику Сатију, Тишина шкољке и Људи, љубав!