Археолошка топографија Баната 2 (општина Чока)

.

0
0
0
s2sdefault

У среду 21. децембра 2016. године у 12 сати одржаће се промоција књиге „Археолошка топографија Баната 2 (општина Чока)“.

О књизи ће говорити директор Музеја Војводине, рецензент књиге др Миомир Кораћ, директор Археолошког института САНУ и Станко Трифуновић, уредник књиге.

Књига је резултат вишегодишњег рада на пројекту Археолошка топографија Баната.

Настала је као резултат сарадње више институција: Музеја Војводине, Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Археолошког института САНУ, Филозофског факултета Универзитета у Београду, Народног музеја Панчево и Градског музеја Вршац.

 

Пред нама је други том серије монографија под насловом ''Археолошка топографија Баната'', посвећена општини Чока. Наравно, реч је о српском Банату, јер знамо да се остали Банат, као историјска и географска област, налазио од 1918. Године у нама суседној и пријатељској Републици Румунији. Међутим, овде је реч о археологији, а не историји , тако да се овде не ради о годинама или столећима, већ о миленијумима, тако далеким од наше савремености.

Пред нама је једна обимна, лепа и драгоцена књига о резултатима археолошких истраживања више од 270 локалитета у седам катастарских општина на територији данашње општине Чока у северном Банату.

Уредник књиге, колега Станко Трифуновић, са бројним сарадничким тимом из више музејских и научних установа из наше покрајине Војводине и државе Србије, као и сарадника изван наше земље, компоновао је један опширни археолошки извештај о археолошкој топографији општине Чока, држећи се већ успостављених критеријума Савета Европе, што је демонстрирано и у првој монографији, посвећеној  општини Нови Кнежевац. Бројни сарадници имали су немали допринос садржају и изгледу ове монографије.

Кратки садржај књиге говори о каталогу истраживаних локалитета , као и заступљеној периодизацији (неолит и енеолит, бронзано и гвоздано доба, антички период , рани средњи век, позни средњи век) на овим локалитетима, с додатком средњовековне топонимије.

У име Музеја Војводине могу да изразим захвалност уреднику и сарадницима као  и рецензентима, на труду који су исказали у раду на овој књизи. Извори и литература, често потцењени у јавном представљању научних публикација овог типа, заиста су за похвалу, као и цео пројекат, од кога очекујемо даље резултате, уз подршку Музеја Војводине, која неће изостати. 

Свака част ауторима, сарадницима, финасијерима, рецензентима и писцима појединих одељака, као и уреднику Станку Трифуновићу. 

Уводна реч др Драге Његована, в. д. директора Музеја Војводине

 

Пројекат „Археолошка топографија Баната“ постоји од 2004. године. Воде  га Музеј Војводине, Покрајински завод за заштиту споменика културе и Народни музеј у Панчеву. У пројекат су укључени и археолози са Филозофског факултета у Београду, Археолошког института и Градског музеја у Вршцу. Цео тим је окупљен тако, да по својим квалификацијама, компетентно покрива историјске епохе од праисторије до Новог доба.

До сада су на терену обухваћене општине Нови Кнежевац, Чока, Кикинда, Панчево и Ковин. На подручју севернобанатских општина евидентирано је до сада преко 1000, као и на подручју јужнобанатских општина преко 1000 археолошких налазишта. По први пут се археологија у Србији сусреће са таквом густином налазишта на некој територији.

Систем евидентирања налазишта, који је осмишљен за потребе овог пројекта, заснива се на стандардима које је прописао Савет Европе. Несвакидашњи је пример, да је Држава Србија, преко Министарства културе, цео систем преузела и прописала га као обавезујући на својој територији, за све који се баве археолошком топографијом кроз теренска рекогносцирања.

Рад на овом пројекту дао је и финалне резултате, остварене у виду две монографије, за општине Нови Кнежевац и Чока. Већ прва књига била је велика новина у српској археологији, а ова коју данас промовишемо показује да је тим који их је обе урадио, решен да на том послу истраје и даље. Монографија за општину Чока урађена је по истој концепцији као и претходна, тако да се сада слободно може рећи да је постављена матрица, што је велико достигнуће у свакој науци. Другим речима, то је добро трасиран пут којим ће се сви који се убудуће буду бавили археолошком топографијом, далеко лакше кретати. 

Даље издавање монографија по овој матрици зависиће од самих археолога и археолошких институција у Србији, али и од финансија и услова које тим институцијама треба да обезбеде њихови оснивачи и финансијери на свим нивоима, од општина до Републике.

Реч рецензента Др Миомира Кораћа

 

 

Уважене колеге, даме и господо, 

Велико ми је задовољство што смо се данас, по овом хладном дану, ипак нашли у знатном броју, поводом промоције једне нове књиге.

Велико Вам хвала, свима који сте дошли да је данас заједно и званично отворимо и пустимо да се шири Реч о једном делу нашег Баната, до свих оних који из радозналости или потребе завире у ову нашу књигу.

Када је већ реч о захвалности, користим прилику да се најпре захвалим Министарству културе Републике Србије, које од почетка финансира пројекат „Археолошка топографија Баната“, као и издавање обе монографије, за општине Нови Кнежевац и Чока. Надамо се да смо издавањем и друге монографије оправдали поверење нашег главног финансијера у овом пројекту, као да ће поверење само расти и ширити се и на друге очекиване финансијере од покрајинских до општинских структура.

Такође се захваљујем и Покрајинском секретаријату за образовање и културу, који је у једном мањем обиму учествовао у финансирању целог пројекта. Треба нагласити да је Покрајински завод за заштиту споменика културе сопственим средствима учествовао у штампању обе монографије и тако постао суиздавач са Музејем Војводине.

Подршку пројекту пружили су Општина Чока и Међуопштински завод за заштиту споменика културе из Суботице, у форми омогућавања боравка нашег тима на терену, делимично о њиховом трошку, на чему смо ми веома захвални.

Такође ме радује, да у контексту захвалности, имамо прилику да поменемо и Аероклуб Кикинда, који нам је бесплатним пружањем својих специјалних услуга, омогућио да у ову монографију уведемо и аерофотографију.

Сада бих јавности скренуо пажњу на једну, можда слабо приметну чињеницу, али чија позадина много говори не само о овом пројекту већ и о археологији у Србији уопште. Тим који ради на овом пројекту и издавању ове књиге, чини 10 колега. Међу нас 9 археолога налази се колега Золтан Чемере, историчар који се међу реткима бави средњовековном историјом Баната, а ради као професор у школи.

Ми археолози, радимо у различитим установама, колеге Дубравка Николић и Дејан Радичевић на Филозофском факултету у Београду, колега Славиша Перић у Археолошком институту САНУ, колегиница Ивана Пашић у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, колеге Јелена и Војислав Ђорђевић у Народном музеју у Панчеву, колега Драган Јовановић у Градском музеју Вршац, а ја сам службеник Музеја Војводине. Колегиница Марија Ћуковић је нажалост археолог без радног места. (Иако, само да поменем, Музеј Војводине има свега 5 археолога, са далеко већим потребама). Поменуте установе и нас у њима, званична норматива дели на оне који се баве науком, образовањем и заштитом културног наслеђа, па још и покретног и непокретног. Обједињени у овом послу, колеге из „науке“ (како ми то знамо да кажемо) бавиле су се итекако заштитом археолошког наслеђа, стварањем базе за централни регистар археолошких налазишта и њихово уношење у просторне планове општина, а ми из „заштите“, пишући о минулим епохама, културама и народима, бавили смо се археологијом и као науком. Превазишли смо и овај пут поделе археологије, које норматива намеће, као што то археолози често раде, што често умногоме отежава тај веома захтеван посао. Посебно нормативно регулисање археологије као целовите, веома сложене делатности, био би искорак у будућност нашег друштва, иако делатности попут библиотечке или кинематографске рецимо, то већ имају регулисано посебно.

Као уредник, на крају, нашој књизи могу да пожелим често и дуго отварање и чепркање по њој, све док једног дана и сама не постане историјат давних археолошких истраживања и присећање на то како су некада, почетком 21. века, археолози радили, онаквим средствима и знањем које су тада имали на располагању.

Реч уредника Станка Трифуновића

 

Повезани чланци