НАПРАВИМО ЦИПЕЛГРАД У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ
 
Драга децо, позивамо вас да се придружите и будете део изложбе о ципелама: ЈА НОСИМ ВАС, ВИ НОСИТЕ МЕНЕ.
 
Потребно је да нацртате чудесне ципеле које би вас одвеле у свет маште и снова.
 
Фотографију цртежа, име, презиме, узраст и кратак коментар нам пошаљите на електронску адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..

ЦИПЕЛАРНИК У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ

У некима сте начинили први кораке, у некима започели ново раздобље у свом животу, у некима се заљубили, прошетали неким посебним кутком света, неке су морале постати Ваше иако нису удобне и не знате баш где би Вас понеле... али сасвим сигурно је свако од нас одушевљено уздахнуо због неких ципела...

Позивамо Вас да нам се придружите и будете део наше изложбе. Пошаљите нам фотографију Ваших омиљених ципела или чарапа и кратку изјаву зашто су баш оне посебне за Вас.

Фотографија може бити и стара и нова и специјално снимљена за ову прилику, док је пристојна, ограничења нема.

Фотографије и изјаве са Вашим именом и презименом пошаљите на електронску адресу Одељења за односе с јавношћу и педагошки рад Muzeja Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Хелена Панић

Хелена Панић, 7, Ципела која је израсла у дрво и пружа уточиште многим птицама и животињама

Миа Станковић, 10 година

Када сам први пут отворила очи, и када сам први пут видела свет око себе схватила сам да више не плутам у мамином стомаку, који у том тренутку био мањи него пре. Заправо, прво сам угледала баку, тату и деку. Прошло је доста времена од тада до тренутка када сам проходала. Пошто још нисам имала ципеле, родитељи су ме ставили у колица, на шта сам се побунила јер сам знала да ходам. Отишли смо до дечије радње Кико (Chicco), у овом случају била је у Београду, и потражили смо део са ципелама. У том тренутку угледала сам пар розе-белих ципелица и почела да показујем прстићем на њих. Мама их је скинула са полице и затражила на каси број ципела који носим. Тада је то био број 18. Зачудила сам где се мама толико задржала. Коначно, дошла је држећи мале ципеле у рукама. Одмах ми их је обула. Купили смо их и изашли из радње. Почела сам да ходам. У том тренутку била сам најсрећнија особа на свету. И дан данас осећам срећу када их узмем у руке. Тренутак када сам их први пут обукла памтићу до краја живота.

Чарна Милинковић

Љубав ка обући је урођена особина већине жена. То је већ клише, али ипак све које имамо за хоби сакупљање салвета и ципела, мислимо да су наше приче баш аутентичне и некоме забавне. Кроз одрастање сам их имала некада више, а некада мање. Различити фактори су утицали на њихово бројно стање у ципеларнику. Зашто сам од многих драгих, удобних и омиљених изабрала баш овај пар и зашто их пазим, мажем да не кажем мазим све ове године? У њима су саткане разне емоције. Када их узмем у руке и уклопим уз неки одевни комад, сваки пут видим себе пре 13 година. Слика је и даље јака и јасна. Не бледи. Тада још увек девојка, са гомилом неодговорених животних питања, али храбра и жељна његових одговора, стајала сам код излога продавнице обуће, у оно време веома скупе и мом приправничком, тачније волонтерском џепу недостижне. Каже радња не улази, али ја сам ушла. Показала прстом у њих и затражила одговарајући број. Одушевљење тек креће када су моје балетом изморена и преобликована стопала рекла да је то прави избор. Чујем кроз маглу питање да ли су за неку битну прилику. Битну? За мене најбитнију. „Да. За три недеље се удајем“, чујем себе кроз онај облак магле који се створио у мојој глави од жеље да их имам. Рука их је спустила у кутију. Нога тешко закорачила и изашла из продавнице. Срце заплакало због немогућности да их имам. Ушла сам у стан. Једна седа и већ озбиљно болесна глава ме је погледала и са врата схватила да ме нешто мори. Та седа глава је била моја друга, а понекад и прва мајка. Моја Бака. Са великм Б. У исту руку ми је спустила потребан новчани износ и рекла: „Није само због твоје удаје, него и због жеље да када ме једног дана не будеш могла видети, у њима видиш све што смо ти и ја имале.“ Од тада до дана, оне су мој музеј и мој највреднији пар. У њима сам нервозно, заљубљено и срећно стала пред олтар и спустила своју руку у Његову руку, коју не пуштам ни данас. У њима носим и корачам своје наслеђе и оно што ми је Она уткала. У њима су моје најчистије емоције.

 

Тијана Станковић Пештерац

Ципеле које су ми вратиле веру у људе

Волим ове ципеле! Пратиле су ме у многим срећним тренуцима. Купила сам их у Београду са намером да их обучем за венчање моје другарице...пре неких тринаест година. Дивно су се слагале са хаљином коју сам имала и стајале на нози савршено.

Нисам особа која претерано воли да носи штикле, конформиста сам, признајем. Због тога су ове ципеле биле смештене у кутији, на другој полици ципеларника и премештане заједно са тим истим ципеларником из једног у други, па трећи...и шести стан који смо током година мењали.