Драги пријатељи Музеја Војводине,

Данас бих са вама поделила причу о томе како поједини археолошки експонати стижу у наше збирке. Наиме, још од самог оснивања нашег музеја, у мају 1947. године, предмете добијамо и путем поклона.

Тако је у јуну 1952. године у фонд Археолошког одељења ушла група посуда која је пронађена на локалитету Градац, смештеном на обали Дунава код места званог Белегиш. Били су то површински налази које су сакупили сарадници музеја Петар Вукелић и др Живко Славнић. Наиме, у првим деценијама по оснивању Војвођанског музеја, запослених кустоса је било врло мало, те се посебно поклањала пажња развоју разгранате мреже повереника, који су обухватали учитеље, лекаре и друге учене људе, љубитеље старина. Они су у сарадњи са кустосима запосленим у музејима, али и уз њихов надзор, обилазили угрожене локалитете широм Војводине и на тај начин су откривена бројна налазишта на којим су затим спроведена археолошка истраживања.

Пре него што се појавила венчана хаљина онаква какву је данас можемо видети у модним журналима, на ревијама, фотографијама и венчањима, за овај важан чин у животу сваке жене дуго су биле у употреби хаљине идентичне празничној. Разликовале су се само по квалитету материјала и по декоративним детаљима. Посебно обележје давали су јој невестински венац и вео, који је био симбол заштите од нечистих сила и симболично је изражавао жељу за плодношћу.

У срединама где је преовлађивао традиционални костим, венчане хаљине су биле идентичне са одећом одређене етничке заједнице. Оне су често биле црне или тамно плаве, јер су се од таквих материјала израђивале најсвечаније хаљине. Традицонални костим, присутан у 18. веку, постепено ишчезава и уступа место европској грађанској одећи, мада ће се поједини његови елементи задржати све до краја 19. века.

Можда је помало смело рећи, али је потпуно истинито: домаћа мачка и пас постали су равноправни чланови људске заједнице. Данас је сасвим уобичајено да мачка, као веома цењен члан домаћинства, дели домове са људима готово свуда на свету. Светска популација домаћих мачака броји импозантних 600 милиона јединки, а данас се узгаја преко шездесет раса. Кроз историју, стварана је чврста веза између људи и ове животиње, веза која је довела до појављивања мачке у митовима и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.

Драхме Аполоније и сличне драхме Дирахиона (Драча) су први новац који продире дубоко у континент и који налазимо од централно-балканског подручја, преко јужне Паноније, Тракије (област данашње Бугарске) и Дакије (област данашње Румуније), све до Црног мора. Почеци ковања драхми доводе се у везу са првим илирским ратом 229. године пре Христа, када оба града постају римски савезници. Ови градови су имали континуирани економски развој и одржавали су добре односе са Илирима. На аверсу овог новца је представљена крава са телетом, а на реверсу је флорални мотив за који се наводи да представља Алкинојеве вртове.

Предењем, које је било искључиво женски посао, ствара се текстилна нит. Наиме, за време летњих месеци припремале су се сировине, док је зимски период био резервисан за послове код куће попут предења, ткања, плетења. Колико је предење био сложен поступак добијања нити из биљних и животињских влакна сведочи и чињеница да су се за предење, премотавање нити користиле многобројне алатке и справе попут преслица, вретена, коловрата, мотовила, вита, чекрка, сноваљке.

Ножно коло (коловрат, ножна преслица) је механизована справа у виду дрвеног носача постављеног вертикално. Између носача налази се погонски точак који је покретан папучицом или ручком. Поврх точка смештен је калем на који се преко кукица на летку намотавала нит. Истурен носач у виду дршке служи за држање преслице. Са преслице, на коју се стављало повесмо, руком се упредала нит која се окретањем точка (ногом или руком) намотавала на калем. Што је жена била вештија на коловрату нит је била тања и квалитетнија, а посао је био бржи.

Пчеларство се сматра једном од најстаријих грана привреде којом се човек бави у континуитету хиљадама година. Постоје бројна сведочанства о присуству ове делатности у већини људских друштава. Порекло пчеларства на овим просторима може се пратити од старог века до данашњих дана. Употреба меда помиње се у старовековним и средњовековним путописима и сведочанствима о привреди и култури разних народа са ових простора.