Марија Мара Малагурски рођена је у Маријатерезиополису (Суботици) 20. 12. 1894. године, од оца Јосипа и мајке Кристине. Њен деда Ице био је истакнути буњевачки трибун и оснивач буњевачког културно-просветног друштва Пучка касина (1878). После основне школе наставила је образовање у Штросмајеровом заводу у Ђакову, а потом у Вишој женској школи у родном граду. Енглески језик учила је у Лондону.

Данас је готово незамисливо да дете дође из школе и исприча да га је учитељ истукао. Некада је, међутим, батинање ђака био потпуно легалан и опште прихваћен образовно-васпитни метод. Тада су настале и пословице: „Ко није тучен, није ни научен“, „Дијете небијено, слабо одгојено“, „Батина је из раја изашла“.

Батина је царевала још од самог оснивања првих школа. Образовање и дисциплиновање било је незамисливо без каштиге (казне). Свако непримерено понашање, другачије мишљење, па чак и незнање подразумевало је кажњавање, а казне су биле ригорозне – шамари, прут, шибање, фалаке, клечање на кукурузу, школски затвор. Из садашње перспективе такав приступ васпитању је био крајње суров. Изводи се закључак да је заиста било болно бити ђак.

Римска фрска са арехеолошког локалитета Врањ (Хртковци) III и IV изложена на сталној поставци музеја Војводине

О Римском сликарству се може говорити на основу сачуваних зидних слика, посебно у: Помпеји, Херкуленији, Риму, Боскореалеу. У садржајном погледу то сликарство је потпуно ослоњено на хеленско, док је у стилском погледу та зависност нешто мања.

Славска честитка Издавач: Књижара Св. Ф. Огњановића Нови Сад, 1917.

Појава ансихтскарти у грађанском друштви крајем 19. века била је велика новину у начину комуникације. Друштвена и комуникацијска улога честитки довела је до њиховог издвајања из анзихтскарти. Развој и популарност честитки утицали су на појаву мноштва тема и мотива. Друштвена потреба је диктирала нове подврсте честитки: новогодишње, божићне, ускршње, рођенданске, именданске, љубавне, славске и др.

Поред своје основне намене, новац је у прошлости био присутан и у народним обичајима. Један од карактеристичних обичаја везан је за чесницу – божићни обредни хлеб, односно пециво у које се ставља метални новац. Мада у неким крајевима Војводине има облик погаче, код већине војвођанских Срба, чесница се по правилу израђује од танких кора премазаних медом и симболише „Христове пелене“.

Божићни обичаји у Војводини су изузетно разнолики. Основни симболи овог празника су у већини крајева исти, али је на постојање бројних разлика утицала чињеница да су ове области одувек биле насељаване становништвом из разних крајева, у старијој и новијој историји, као и заједнички живот различитих етничких и верских заједница на једном простору.

Бадњи дан је обележен припремама за Божић, али и за свечану породичну вечеру. Пре вечере, домаћин или домаћица су свечано уносили сламу, уз симболично квоцање и пијукање деце. Слама се прво простирала по столу – унакрст, а затим се покривала врећом и столњаком. Слама се простирала по читавој просторији, а увече се и спавало на њој. Раније се на Бадње вече јело на поду – на слами.