Чортановци су мало место на Фрушкој гори, познато по бројним археолошким налазима који су ту откривани. Из римског периода овде су пронађени утврђење, остаци пољопривредног имања – виле  рустике, некропола, остава од 2300 новчића (која се чува у Народном музеју у Београду), али и средњовековно насеље.  

Према древном симболичком тумачењу ћилибар представља душевну нит која индивидуалну енергију повезује са космичком, а индивидуалну душу са универзалном. Он симболизује сунчеву, духовну и божанску привлачну снагу. Са становишта ботанике, ћилибар је фосилизована биљна смола у којој је нађено чак више од двадесет хемијских елемената.

Срцолисна чешњача

Колико пута сте шетајући Каменичким парком прошли поред срцолисне чешњаче (Alliaria petiolata), такорећи одмах поред стазе, а да нисте знали која је то биљка, а још мање да се ради о зачину којег су користили наши преци пре 6000 година? Многи купачи и пецароши на Бећарцу у Новом Саду су барем једном нехотице згазили папреног дворника (Persicaria hydropiper) који може да служи као замена биберу. Макроботаничке анализе у археоботаници нам пружају могућност да откријемо главне зрнасте културе, попут житарица, махунарки и уљарица, које су узгајали наши преци у праисторији. Међутим, сем зрнасте хране људи су користили „зељасте“ делове биљака у исхрани, који се нажалост нису очували током векова у земљи. Поједини стручњаци су због „недостатка доказа“ ишли тако далеко у својим размишљањима да су веровали да људи у нпр. неолиту нису ни зачињавали своја јела. Да то није тако, доказе пружа релативно нова метода у археоботаници – анализа фитолита. У археологији важи правило стрпљен-спашен, поготову након продора природних наука почетком новог миленијума у ову традиционално гледано друштвену, односно хуманистичку меку.

Чарапе, мушке, свакодневне.

Најинтригантнија прича о двопређно плетеним чарапама је она о чарапама из села Хртковци у Срему. Ове, слободно можемо рећи, архаичне чарапе, носили су припадници мале етничке заједнице Климената. Клименти су пореклом албанска католичка заједница из области Малесија, на планини Проклетије. Један део њих се доселио у Срем након аустријско-турских ратова. Они су заједно са Србима у другој Великој сеоби Срба, под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1739. године, прешли Дунав и населили се на потес између Инђије и Старе Пазове. Нешто касније, 1747. године, аустријска држава их је за стално населила у места Хртковци и Никинци.

Славко Милетић је рођен 22. марта 1869. године у Новом Саду. Његов отац је био Светозар Милетић, народни трибун и један од најзначајнијих српских политичара у Аустро-Угарској монархији. Школовање је започео у родном граду, да би последње две године гимназије завршио у Осијеку. Студије медицине похађао је у Грацу и Прагу, а окончао у Бечу (1895), где је био активан у српском академском друштву Зора. По завршетку студија настанио се у Вршцу, обављајући приватну праксу (1896). Уједно је лечио и оца чије се здравље нарушило услед дугогодишњег тамновања по угарским казаматима.

Торба је одувек била веома важан и неопходан предмет који човек користи при изласку из куће, било да су у питању неке свечане прилике, одлазак на њиву, пијацу или вашар. Зато торбе делимо на свечане и свакодневне, тј. радне. Торбе су користили сви: млађе и старије жене, мушкарци и деца из свих етничких заједница које живе у Војводини. Главна одлика орнамената на торбама је да су они једноставни, мање захтевни у ткачком смислу од орнамената на ћилимима и да су бирани тако да задовоље потребе онога ко их користи.

 
Различите стране вунене свечане торбе, 1904, Срби, Лалић, Бачка