Усмерени на обрађивање земље и узгој стоке, многи наши преци живели су своје животе у складу са природним окружењем, у потпуности посвећени својим занимањима. Једно од важних занимања у традиционалном узгоју стоке у Војводини било је чување стоке на испаши. Чобани, пастири и свињари водили су своје животе свакодневно издвојени од осталог становништва, проводећи време у друштву својих стада и паса. Потреба за стварањем и осећај за лепо долазили су до изражаја кроз специфично уметничко стваралаштво ових људи. Уметност чувара стада са наших пашњака делом се разликује од доминантног фолклорног наслеђа са ових простора. У традиционалној нематеријалној култури Војводине постоји категорија чобанских песама и мелодија, свираних на инструментима специфичним за чобанску културу. Најчешћи музички инструмент међу пастирима била је фрула, као обавезан реквизит, без обзира да ли је особа знала да свира или је то само покушавала. Чобанске песме спадају у лирске, народне песме са пастирским мотивима, чији су аутори често били сами чобани.

Традиционалног сточарства у нашој околини више нема, али нам о културној посебности људи из ове професије најверније сведочи њихова материјална заоставштина. Велики део чобанске уметности своди се на ликовно изражавање. Најчешће се ради о индивидуалној, наивној уметности непознатих аутора. У складу са условима, подлога за ликовно изражавање ових уметника су предмети који су их окруживали у свакодневном животу и раду. Међу њима су све ствари које су припадале обавезној чобанској опреми, као што су: чобански штапови, бичеви, чутурице, тиквице за ракију, фруле, кожне каније и рогови. Ово је веома честа појава у традиционалном сточарству, а готово сваки пастир украшавао је своје предмете. Технике украшавања су резбарење и урезивање облика тањих или дебљих линија, а највише украшаван предмет је тиквица за ракију, чије обле ивице омогућавају урезивање сложенијих композиција. Мотиви ових уметничких дела су инсерти из свакодневног живота пастира, представе животиња, гајдаши и тамбураши, момак и девојка у изворној ношњи и многи други. За настанак ових уметничких дела заслужна је и природа професије која подразумева доста слободног времена, које су пастири користили за изражавање кроз уметност.

Збирке Етнолошког одељења Музеја Војводине садрже предмете који на себи преносе поруке уметника са пашњака и ливада, а са неким од ових изузетних предмета можете се упознати на сталној поставци Музеја Војводине, у згради у  Дунавској 35, у Новом Саду.

Александар Антуновић, етнолог

Матурски табло или пано свој континуитет трајања има више од сто година. Традиција улепшавања и прављења матурских таблоа на овим просторима је своје зачеће имала у 19. веку. До данас није утврђено чије је то културно наслеђе, али оно што је изнад тога јесте сазнање да одолева свим друштвено-политичким иновацијама.

Матурски табло нам пуно говори. Он је неми казивач једног минулог или данашњег времена. Он не осликава само свршеног ђака, који је понос својих родитеља, професора, друштва и његовог поретка. Он је уметничко дело. На њему су фотографије дворских и угледних фотографа. Посматрајући га отварамо богату ризницу података који нам говоре о одређеним социјалним, васпитним и културним вредностима. Матурски табло сведочи о материјалним условима одређених генерација ђака, као и о статусу дефинисане школе. На њему, сем исписаних имена ђака, разредног старешине и назива школе, постоји још пуно артикулисаних слојева који приповедају о једном друштву и времену – о моралним вредностима, о одевању ђака и о моди одређеног доба, о фотографским атељеима и чувеним фотографима који су објективом правили јединствена уметничка дела.

Назив ћилим потиче од турске речи килим и представља вунену тканину, чија је основа најчешће кудељна нит. Ћилим је ткан у домаћој радиности, а у Војводини ћилиме су ткале Српкиње, Румунке, Мађарице и Шокице. Ћилими су у почетку ткани вуном која је бојена у природним (биљним) бојама, а касније, средином 19. века вуна почиње да се боји анилинским бојама.

Ћилим може бити састављен из 2 поле, што значи да је ткан на узаном разбоју и тада је обично широк око 125 цм, а дугачак око 190 цм. Почетком 20. века постају популарни ћилими ткани на широком разбоју, што значи да је из једног комада и да је ширине око 200 цм, док је дужина око 240 цм.

Према техници ткања ћилиме делимо на чункане и клечане.

Застава земунске народне гарде из 1848. године представља један  од најрепрезентативнијих предмета који се чувају у Музеју Војводине и који сведоче о  историји Срба у Хабсбуршкој монархији.

Земун је у бурним данима Српског народног покрета 1848/49. имао важну улогу.  Био је седиште патријарха Рајачића, а од априла 1849. у њему је и центар привремене владе Српске Војводовине. У граду је била смештена и војна болница као и радионица муниције. Исте године  у Земун је, из Сремских Карловаца, пресељена и штампарија Данила Медаковића.  

(1859; Б. Путник према литографији Анастаса Јовановића; Уље на лименој плочи, 56 х 72 цм (са рамом 80 х 100 цм); Сигн. д.д.: Б.Путник, 1859; Механизам сата: Olbrich, Wien)

У оквиру Збирке примењене уметности Музеја Војводине својом бројношћу и репрезентативним примерцима издваја се колекција сатова. Дугогодишњим сакупљањем сатова који су израђивани или су били у употреби у Војводини од средине 18. века до половине 20 века, добија се увид у њихов технолошки и историјско-уметнички развој. Као предмет декоративно-утилитарног карактера и саставни део грађанских ентеријера, сат је носилац бројних инфомација и једно од обележја епоха у којима је било склоности према уметничким предметима и њиховом луксузном изгледу. Сачувани сатови су углавном пореклом из имућних грађанских породица и одражавају укус наручиоца и њихов статус у друштву. Истовремено, они нам сведоче о значају и месту кућног сата у историји културе.

Револуционарна збивања 1848. године захватила су више европских земаља, проширивши се и на Хабсбуршку монархију у чијем саставу је била и територија данашње Војводине. Основни захтеви грађанске револуције били су промена застарелог феудалног друштвеног уређења, која је подразумевала увођење грађанских слобода, решавање аграрног, као и националног питања појединих народа. Код Срба у јужној Угарској дошло је најпре до аграрних немира, а после њиховог гушења у први план је избило национално питање. Иако су се у првим данима револуционарног покрета Срби нашли под истим заставама са Мађарима, верујући да се ствара демократска Угарска,  као заједница равноправних народа, убрзо је дошло до разлаза два народа.