Некада Школски лист – данас Просветни преглед

.

 

   Школски лист је почео са публиковањем у Новом Саду 1858. године на предлог др Ђорђа Натошевића и трајао је 39 година. На основу места где је излазио могу  се уочити четири фазе његовог постојања (новосадски, будимски, сомборски и карловачки). Престао је да постоји 1910. године. Уредници Школског листа били су: Ђорђе Рајковић, Ђорђе Натошевић, Никола Вукићевић, Ђорђе Поповић, Божидар Борђошки, Мита Клицин, Јован Ђорђевић, Тодор Димић, Стеван Коњовић и Стеван С. Илкић. Објављени чланци односили су на рад школа, на наставни план, одлуке просветних радника, штампана издања, као и на свеукупни рад професора и учитеља. Говорило се о телесном, умном, душевном и друштвеном васпитању деце. Биле су објављиване библијске, религиозне и моралне приповетке, басне, одабрани псалми, песме, народне пословице и сл. У почетку су сарадници Школског листа били само др Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић, који су у првих једанаест бројева написали готово све прилоге. Године 1866. Никола Вукићевић преузима штампање Школског листа, тако да издавање и уредништво из Новог Сада прелази у Сомбор до 1903. године.

Урамљен невестински венац

.

 

 

 У уређењу ентеријера сеоских и градских кућа крајем 19. и почетком 20. века биле су уобичајене представе које су биле везане за важне догађаје из породичног живота, као што су фотографије чланова породице или успомене са ходочашћа. Међу њима су били и урамљени невестински венци.

Портрет једног цара

.

 

 Саставни део визуелне културе јавног живота Аустроугарске монархије у XIX веку чинили су портрети излагани у јавним просторима − дворовима, парламенту, храмовима, градским кућама и др. Били су то махом портрети владара, локалних жупана, градоначелника, војних лица, припадника племства и националних лидера.  Као званични портрети исказивали су, пре свега, колективни и институционални, а не индивидуални идентитет приказане личности. Најконстантнију и обавезну групу ових јавних галерија представљали су портрети владара и чланова породица угарских или других династија, а најчешће династије Хабзбурга. Портрети царева су често поручивани поводом различитих јубилеја, а иконографски обрасци прилагођавани су историјским околностима. Приказиван у цивилном оделу, војничкој одежди или у пуном орнату са Орденом златног руна, цар је био исконструисана слика која је одржавала династички наратив путем које је обезбеђивана његова стална „присутност“ у удаљеним провинцијама. Портрети владара служили су као отелотворење централног ауторитета и увек се сагледавају као симболична и реторична представа моћи.

Бела ношња

.

 

 На сталној поставци Музеја Војводине, у сали у којој су изложене народне ношње етничких заједница Војводине, пажљиви посматрач ће приметити чак три комплета потпуно беле женске ношње. У питању су комплети Буњевке из Таванкута, Словакиње из Ковачице и Бугарке из Иванова.

Грмашеви отисци као визуелна поезија

.

 

Збирка савремене уметности  Музеја Војводине формирана је 1994. године и данас броји 1273 уметничка дела груписана у неколико целина. Најбројнију целину ове збирке чине дела настала на Ликовној колонији Музеја Војводине, која се организује у Дворцу у Кулпину, депандансу Музеја Војводине.

На Графичкој колонији из 2013. године учествовало је 11 уметника, од којих је један од тада млађих учесника, нажалост данас покојни. У питању је величина како у српској, тако и италијанскоj графици – Зоран Грмаш. Радови које је овај талентовани графичар поклонио Музеју Војводине представљају варијације на тему отиска прста. Тако, иако тематски истоветни, ови радови по распону различитих поступака рада и метода штампања откривају искусну руку мајстора графичког заната, било да је у питању техника колографије, суве игле или акватинте.

Љубав на дар - Љубавне честитке

.

Трагајући за честиткама и разгледницама по старим албумима и пожутелим, избледелим ковертама, преда мном се отворило једно ишчезло време. Многе данашње породице чувају успомене на своје претке у фиокама или украшеним кутијама, које дуго нису отваране. Осим мириса старе хартије, који се увлачио у ноздрве, привукао нас је занимљив развојни пут преписке и међуљудских односа унутар породице и ван ње. То је занимљив свет симболике, наиве и хумора, иза којег су, услед тадашњег „строгог“ кодекса понашања, биле сакривене емоције људи.

Страдање деце у логору Јасеновац

.

 

 Један од најстрашнијих логора смрти у читавој Европи за време Другог светског рата налазио се у Независној Држави Хрватској. Био је то Јасеновац, отворен на пролеће 1941. године. Етничко чишћење Срба, Јевреја и Рома спровођено је на толико свирепе начине да су и изасланици Немачког рајха у НДХ били згрожени пред сценама ликвидације више од 700.000 мушкараца, жена, старих и деце. Неке рачунице мртве броје скоро до милион.

 Велики логорски комплекс имао је више сектора. „Логор број V“ био је намењен искључиво за смештај и ликвидацију најмлађих. Имплементација различитих метода над невином децом, као што су издвајање оних наизглед снажнијих ради васпитавања у усташком духу, а против сопственог народа или селекција слабијих ради зазидавања, страшног мучења, паљења и затварања у заражене собе, говори у прилог страхотама за које су усташе биле видно способне. Када су једног од надређених у логору питали шта да чине са вишком деце која су масовно вагонима довођена у Јасеновац, он је за ноге дохватио оближње дете и свом снагом га треснуо о зид, а дете је са расцопаном лобањом пало мртво. Он се насмејао, давајући остатку сличних јунака јасну идеју за решење овог „проблема“.

                                                Изгладнели малишани у логору Јасеновац