Двадесетогодишње примирје и улазак мађарске војске у Бачку (II део)

.

У многим местима Бачке вршени су стравични злочини, убиства невиних цивила, пљачке, малтретирања. Да би се оправдао овакав улазак, мађарско војно вођство прибегло је лажној информацији да се у српским и јеврејским кућама крију припадници југословенске војске и комунисти, који припремају отпор мађарској војсци. Инсценирани су сукоби само зато да би мађарске трупе могле употребити оружје и то искључиво против цивилног словенског становништва, јер југословенских јединица нигде, ни у једном месту није било. Готово у свим местима сценарио је био идентичан. Многи „осумњичени“ су хапшени, злостављани, лишавани живота на улицама и другим јавним местима, појединачно или у групама. Највише људи је стрељано у касарнама, општинским кућама и на обали Дунава и Тисе, те су лешеви бацани у реке или закопани на забаченим местима како би се заметнуо сваки траг ових масовних злочина. Управо због тога, није могуће утврдити тачан број невиних жртава, али се процењује да је приликом уласка мађарске војске у Бачку и Барању живот изгубило око 3.500 људи, док је број хапшених, злостављаних и опљачканих лица много већи и прелази 10.000.

МВЗФ 4606 – Стрељање на Ратном острву 1941. по уласку мађарске војске у Нови Сад

Двадесетогодишње примирје и улазак мађарске војске у Бачку (I део)

.

Први светски рат, осим огромних страдања незабележених у дотадашњој историји, донео је са собом и велике промене које су се очитовале великим померањима на политичкој карти Европе. У јесен 1918. године Аустроугарска монархија налазила се пред распадом. Таква одлука сила победница била је са одушевљењем подржана од стране бројних етничких Словена који су са нестрпљењем ишчекивали моменат свог националног ослобођења. Деловали су брзо. Као самосталне државе, на рушевинама пре свега Аустроугарске, израсле су Пољска, Чехословачка, Аустрија, Мађарска и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца која је проглашена 1. децембра 1918. године. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, као и већи део данашње Хрватске и Словеније.

Париска мировна конференција почела је са радом у јануару 1919, са циљем припреме мировних уговора са пораженим странама, односно са циљем дефинисања нових линија разграничења међу државама, како старим, тако и новонасталим. Поражене државе нису имале скоро никаквог утицаја на одлуке Конференције, већ су биле обавезне те одлуке прихватити да би избегле даље консеквенце пораза на бојном пољу. Мађарској је мировни уговор предат у ултимативној форми 6. маја 1919. године, а њена делегација схватајући безизлазност дате ситуације потписала га је 4. јуна исте године у париском дворцу Тријанону. Темељ новим сукобима који ће уследити био је постављен.

Тријанонски уговор предвиђао је редефинисање мађарске државне територије. Она је умањена за 40% док се број становника смањио са предратних 18,2 милиона на само 7,6 милиона. Чак 3,3 милиона Мађара остало је ван граница матичне државе.

У ионако тешкој ситуацији, Мађарска је морала да се суочи и са проблемом Мађара, претежно предратних државних чиновника, који су се по окончању ратних збивања и склапања мира повукли са територија које су припале Чехословачкој, Румунији и Краљевини СХС. Страх од освете деценијама угњетаваног месног становништва натерао их је да напусте своја места боравка и да дођу у исцрпљену матицу, ослабљену и осиромашену ратом, краткотрајном револуцијом, терором разних одреда и групација итд. Међутим, ту су нашли само неизвесност и разочарање. Послератна Мађарска није могла да им пружи егзистенцију и бар пристојан живот који су они очекивали. Живели су по железничким вагонима, баракама и на било ком месту где су пронашли неки кров над главом, издржавајући се од милостиње коју су добијали од својих рођака, сународњака.

Пораз у рату, губитак огромних територија, велики део мађарске популације који је остао ван граница матичне државе, послератна беда, пролетерска револуција, наслеђе конфронтација са суседима и многи други више и мање значајни разлози довели су до тога да Мађарска у период „двадесетогодишњег примирја“ уђе као прва држава фашистичког типа у Европи, на челу са Миклош Хортијем и контрареволуционарном владом, и са јасном идејом о ревизији тријанонских одлука.

МВЗФ 812 – Регент Мађарске Хорти Миклош

Тетрадрахма Атине

.

Сви грчки градови државе (полиси) су ковали новац у сребру или како би се стручније рекло, били су на монометализму сребра и користили су исту јединицу за мерење тежине која се звала „драхма“ (шака жита), од које је настао и назив њихових монетарних јединица. Међутим у разним полисима су драхме као тежинске јединице имале различиту тежину, што је проузроковало да драхме као новчане јединице имају у тим полисима различите тежине и различите саставе сребра. Та разлика је била споља видљива, јер су драхме различитих полиса имале различит изглед. Сваки полис је на својој драхми утискивао симбол свог града.

Сећање на Милицу Моч

.

Милица Моч је једна од најистакнутијих жена заслужних за развој културног живота Новог Сада, у периоду између два светска рата. Област њеног деловања била је музика, према којој је изражавала склоност у најранијем детињству, када је са свега пет година села за клавир и није се од њега одвајала до дубоке старости.

Ручни круњачи за кукуруз

.

После приказа справа за ручно круњење кукуруза и преносних ручних круњача за кукуруз, у оквиру рубрике „Буди одговоран према духу и телу“ представиће се и ручни круњачи за кукуруз.

Код ручних круњача за кукуруз постоји неколико различитих конструктивних решења. Наиме, они могу бити изведени у облику дрвеног круњача са хоризонтално назубљеним бубњем, ручног круњача са челичном рамском конструкцијом, ручног круњача са четири ослоне ноге и ручног круњача, такозвани сандучар. У односу на круњаче, који су били представљени у ранијим музејским причама, они су технички и конструкционо савршенији и далеко већег производног учинка.

Укупно их у колекцији Музејског комплекса Кулпин има пет и према начину израде су занатски и индустријски. Од индустријске израде, заступљени су следећи произвођачи: Љеваоница жељеза и творница стројева „Пламен“, Славонска Пожега и „I ső Magyar Gazdasági Gépgár“ R. T., Будимпешта, док код једног није установљен произвођач, пошто на њему не постоји никакав натпис нити амблем.

Према начину погона, сви круњачи су ручни, где за ту намену служи ручица, са дрвеним рукохватом. Она преко преносног механизма погони радни орган. Код круњача са четири ослоне ноге постоји могућност да се адаптира на машински погон и то постављањем ременице на замајац. У том случају, погонска машина је електромотор.

Један део круњача је изложен на сталној поставци, али их посетиоци тренутно могу видети на тематској изложби „Историјат гајења кукуруза“. Остали су смештени у депоу и чекају на конзерваторски третман.

С обзиром, да су ручни круњачи за кукуруз најбројнији у колекцији, у два наставка ћемо посетиоце сајта Музеја Војводине упознати са њима. Дакле, у првом делу биће представљена прва три наведена конструктивна решења.

Дрвени круњач са хоризонтално назубљеним бубњем је масивне и чврсте грађе, што обезбеђује да се приликом круњења кукуруза он није могао померати са места. Рамска конструкција је састављена из греда и израђена је од тврдог дрвета. Радни орган представља бубањ, дужине 46 cm и пречника 23 cm, у који су заковани зуби. Њихов распоред је спиралан чиме се постиже уједначено круњење кукуруза и тиме задовољавајући рад круњача. На једном крају осовине назубљеног бубња је постављена ручица, нажалост сломљена је, а на другом велики замајац, пречника 73 cm. Преносни механизам чини пар цилиндричних зупчаника са правим зупцима, где је погонски зупчаник постављен на осовини ручице, а гоњени на осовини назубљеног бубња.

Дрвени круњач са хоризонтално назубљеним бубњем
фото: Филип Форкапић

Светосавске беседе у Српској великој православној гимназији

.

Табло Светосавских беседа у Новосадској гимназији
са професором Јованом Грчићем, 1883, Музеј Војводине

Срби у Новом Саду почели су да приређују беседе почетком шездесетих година 19. века. Одржаване су у корист унапређивања позоришта, школа, за пострадале од елементарних непогода, у корист сиротиње и сиромашних ђака и за друге сличне добротворне и хуманитарне потребе. Организовала их је напредна новосадска омладина, ђаци као и групе образованијих новосадских грађана уз подршку и помоћ истакнутих јавних и политичких радника. Међу беседама које су организоване у 19. веку најпознатије су биле Светосавске, посебно оне у новосадској и карловачкој гимназији. Матица српска је такође приређивала беседе о Светом Сави, у оквиру којих су држана предавања посвећена јубилејима знаменитих Срба или историјских догађаја. Светосавске беседе су имале посебну друштвену функцију, а самим тим и пут развоја. Прва Светосавска беседа одржана је 1806. године у Араду. Том приликом, Срби су позивани да Светог Саву прослављају на начин како то чине Мађари са светим Стеваном и Руси са Владимиром и Александром Невским. Ширењу култа Светог Саве као школског патрона међу Србима на територији Хабзбуршке монархије, велики допринос дали су Матица српска и Текелијанум. До застоја је дошло само у време револуционарних превирања (1848-1854). У Српској православној великој гимназији у Новом Саду беседе су о Светом Сави одржаване од 1873/74. све до 1947. године, са прекидима за време оба светска рата. После Другог светског рата просветне власти су забраниле даље одржавање ових приредби, јер се сматрало да нису идеолошко-политички примерене новом социјалистичком духу васпитавања. Почетком 21. века Светосавске беседе су враћене у садашњу Гимназију „Јован Јовановић Змај“ (некадашњу Српску велику православну гимназију).

Свети Сава – школска слава и дан оснивања Гимназије „Јован Јовановић Змај“

.

Гимназија Ј. Ј. Змај

Оснивању Српске православне велике гимназије (данас Гиманзије „Јован Јовановић Змај“) у Новом Саду, претходиле су дуге године борбе и залагања појединаца како би поменути град добио једну такву школу. Иницијатива је била присутна и 1774. године, када је урађен нацрт и план будуће школе као и интерната у коме би били смештени ђаци. Она је замрла услед неподржавања поменутог плана од стране тадашње власти, превасходно царице Марије Терезије која је сматрала да то питање још увек треба држати по страни.