Након завршетка Првог светског рата, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца нашла се пред великим задатком у погледу економског развоја и напретка државе. Требало је решити наслеђене економске проблеме у виду ратне штете, отплате дугова, недостатка капитала и квалификоване радне снаге. Први задаци монетарне политике односили су се на унификацију новца и санацију „валутног хаоса“. На простору Краљевине СХС налазило се у оптицају пет валута: динар Краљевине Србије, перпер Краљевине Црне Горе, бугарски лев, немачка марка и у највећем делу државе аустроуграска круна.

Модерна археологија се бави реконструкцијом живота праисторијских људи. За многе предмете и грађевине настале људском руком знамо како су изгледале, али не и сасвим како су направљене. Најбољи пример за то су пирамиде у Египту.

Вотивни (култни) хлеб од глине из неолита, Потпорањ (Војводина)

 Тамо где теоријска археологија не може да пружи одговоре наступа најмлађа дисциплина у археологији—експериментална археологија. Резултати ове, у Европи и свету све популарније дисциплине, умногоме обогаћују наша сазнања о свакодневном животу људи у прошлости.

 Беседе  су биле посебан вид друштвеног и забавног живота, нарочито популаран код омладине током 19. века и првих деценија 20. века, када су постојала строга правила везана за њихово „владање“.

Традиционална одећа сеоског становништва Војводине или како је уобичајено називамо народна ношња, према основној етнолошкој подели спада у панонски тип ношње. Панонске ношње су перпознатљиве по томе што су основни одевни предмети израђени од тканина биљног порекла – кудеље и лана, а од половине 19. века и памука. Ови материјали, осим памучне нити, која се куповала, су се у потпуности производили у домаћој радиности. Може се рећи да су значајан утицај на ову карактеристику ношњи панонског типа имали климатско-географски услови подручја погодни за узгој текстилних биљака.

  Дванаестог јуна 2020. године Музеј Војводине обележава значајан јубилеј – 30 година од отварања Сталне поставкe

 Као последица напретка технике, демографског раста и развоја градова, живот у Европи из основа се променио на прелазу из 19. у 20. век. Уметнички стил који се појавио у том периоду и одражавао дух fin-de-siècle познат је под називом сецесија. Интернационалног карактера, овај стил имао је специфичне, националне варијанте у различитим земљама и, у зависности од земље у којој се јавио, називан је ар нуво, југендстил, бечка сецесија итд. Сам назив сецесија потиче од латинске речи secessio – одвајање, и указује на радикалан прекид са дотадашњим академизмом у уметности. Тада долази до брисања традиционалне хијерархије између уметничких дисциплина, а креирање употребних предмета прераста ниво занатства и достиже вредности уметничког стваралаштва. У потрази за новим начином изражавања представници сецесије окрећу се природи, проналазећи инспирацију у њеним облицима и формама. Упоредо са тим процесима долази до откривања и јачања националних културних традиција. Нови уметнички правац обухватио је све гране уметности – архитектуру, сликарство, вајарство, а свој најпотпунији израз имао је у примењеној уметности. Крајњи уметнички циљ био је повезати различите облике креативног стварања у јединствено дело (гезамсткунстверк),  што је постулат примењиван и код уређења ентеријера.