Прикупљање и проучавање хералдичке грађе на овим просторима има веома дугу традицију. Збирка хералдика Музеја Војводине обухвата грбовe племићких породица, градова и места од 16. до 20. века. Рађени су на пергаменту, хартији, свили, металу, дрвету, гипсу, a њихов развој можемо пратити на дипломама, печатима и другим музејским предметима.

У Збирци историјских предмета Одељења за савремену историју Музеја Војводине налази се једна мала гитара. У унутрашњем делу, на дну корпуса, и данас је видљив потпис њеног власника, народног хероја Ђорђа Зличића.

Ђорђе Зличић-Цига рођен је 4. маја 1920. године у Ђурђеву, у сиромашној занатлијској породици. Његова породица се 1926. сели у Нови Сад, где Ђорђе завршава основну школу и уписује гимназију, али је, због изненадне очеве смрти, напушта у другом разреду и уписује се на типографски занат. Упознавши од малих ногу тежак раднички живот, још као дечак прихвата напредне идеје. Већ на почетку свог шегртовања, 1937. године, постаје члан левичарски оријентисане организације Уједињени раднички синдикати, а исте године се учлањује у Омладински културно-привредни покрет (ОМПОК), напредну просветну организацију војвођанске омладине, чије је седиште било у згради Матице српске.

Микро хемијске анализе египатског и римског зидног сликарства показују да пигменти углавном потичу од неорганских материјала. Органски се појављују у мањим количинама и углавном у мешавини са неорганским пигментима.

На дан Светог Саве, Херцеговац Сава Вуковић даровао српском народу Основно писмо и завештао оснивање Српске велике православне гимназије у Новом Саду.

Најзначајнија политичка личност српског народа у Хабзбуршкој монархији – Светозар Милетић због својих политичких идеја два пута је био осуђиван и затваран од стране угарских власти. Други боравак у Вацком затвору, био је за Милетића знатно тежи и веома је нарушио његово здравље.

Због тога што је позивао српске родољубе из Војводине да шаљу у Србију добровољце за предстојећи српско-турски рат, Милетић је 1876. године осуђен за дело „велеиздаје“ на пет година затвора. У самици, са ретко допуштеним посетама, без могућности активног рада, провео је Светозар Милетић три и по године (1876–1879), а онда га је цар Франц Јозеф помиловао.

По изласку на слободу, Милетић се поново укључио у јавни и политички живот. Наставио је да уређује Заставу, изабран је за посланика на Угарски сабор 1881, али се код њега, као последица вишегодишњег боравка у затвору, све више јављала клонулост, не само физичка него и духовна. Његов пријатељ и дугогодишњи сарадник Михаило Полит Десанчић писао је о њему: „Он који је годину дана после затвора тек 54 године бројао, изгледао је као старац од 70 година.“

Светозар Милетић по изласку из затвора у Вацу, 1879.