Исхрана је, као значајан елеменат културе, класична етнолошко-антрополошка тема.

У савременом друштву исхрана је важан део начина живота, ознака личног идентитета и животног стила. Припремање, презентовање и конзумирање, или пак одсуство одређене хране, користе се да обележе време, установе друштвени идентитет и искажу симболички смисао понашања. Храна се користи као симбол у религији, као и у другим ситуацијама у којима се исказује и потврђује идентитет и свест о припадању заједници.

На сталној поставци Музеја Војводине изложен је, између осталог, један изузетан налаз посуде типа тера сигилата (по типологији Драгендорф 37), са рељефно изведеним људским и животињским представама (лавови, пси, птице и пантер). Пронађена је на локалитету Дубоки До (атар села Чортановци на Фрушкој гори) у једном спаљеном гробу са богатим прилозима – деловима лампе, стакленим балсамаријумом и бронзаним оковима кутије (scrinium). Овај гробни налаз датован је у време Антонина, римске династије која је владала у периоду од 96. до 192. године.

Богаћење колекција један је од главних задатака музеја. Археолошки предмети у музеј углавном долазе путем археолошких истраживања, а понекад путем откупа или поклона. 

 Крајњи леви споменик у дворишту Музеја Војводине, откривен је у XVIII веку на подручју Титела. Највероватније је настао (и био постављен) у римском утврђењу Акуминкуму, данашњем Старом Сланкамену. Израђен је од кречњака у облику квадра висине два метра, и, поред очигледних ломова и трагова зуба времена, на његовој горњој површини приметна су два интригантна удубљења, која не изгледају као типична накнадна оштећења. Натпис са предње странице, добро очуван, саопштава нам какав је споменик у питању, односно када је и за кога подигнут.

 Јанко Шафарик је рођен 14. новембра 1814. године у мађарском месту Киш Керешу у угледној словачкој евангеличкој породици. Његов отац Јан био је богати земљопоседник и старији брат чувеног слависте Павела Јозефа Шафарика. Основну школу Јанко је завршио у родном месту, да би 1821. наставио са школовањем у Новом Саду код стрица, Павела Јозефа Шафарика, који је у то време радио као директор српске гимназије. Након завршетка гимназије Јанко одлази у Пожун, данашњу Братиславу, на студије права и филозофије. Већ 1832. године напушта Пожун и одлази у Пешту где уписије медицину. Две године касније прелази на бечки универзитет, где 1838. године стиче звање доктора медицинских наука. После тога је око годину дана боравио у Прагу где се, у кругу свога стрица и других чешких научника бавио археологијом и славистичким студијама. У то време је написао неколико расправа које су се односиле на јужнословенске писце. Након Прага поново одлази у Пешту где ради као лекар, а затим  и у родни Киш Кереш, где након очеве смрти брине о имању.   

Бакарни новац скифатне (чанкасте) форме ковао је угарски краљ Бела III (1172-1196), највероватније у спомен церемоније крунисања која је обављена 13. јануара 1173. године. На аверсу натпис SANCTA MARIA и Богородица са светитељским венцем држи у левици Христа, а у десници жезло. На реверсу су две владарске фигуре на престолу између којих и натпис REX BELA – REX STS. На овом новцу је први пут приказан двоструки крст, који се касније приказује све чешће, а постаје и део националног грба. Облик новца је карактеристичан и има аналогију у ромејском (византијском) новцу 12. века. Већим делом 12. века је на овим просторима беснео рат као последица мешања ромејског цара Mанојла I Комнена у борбе за власт у Угарској. Године 1164. дошло је до примирја и тада је принц Бела, брат краља Стефана III, пошто је признат за престолонаследника и додељена му на управу Хрватска и Далмација, послат у Цариград. Значај који је ромејски цар Манојло I придавао угарском питању, види се по томе што је решио да принца Белу, наследника угарске круне, прогласи за свога престолонаследника, да би тако припремио спајање Угарске са Ромејским царством (Византијом). Принц је у Цариграду назван Алексије, ожењен је царевом кћерком и проглашен деспотом. Та титула је до тада припадала самом цару, а од тада је добила карактер посебне титуле, која је долазила одмах после титуле цара (василевса). Постоје и мишљења да је принц био само верен са царевом ћерком и када се цару родио син, цар Манојло је променио план, који је изазвао у царевини велико незадовољство, те је Белу оженио Аном, сестром своје друге супруге. После смрти угарског краља Стефана III, Манојло је успео да свога штићеника и члана фамилије прогласи за угарског краља и тиме стави Угарску под ромејски утицај. Бела се морао обавезати да ће за сва времена бити пријатељ Ромејског царства и владати како цару одговара.