Венчанице

.

Пре него што се појавила венчана хаљина онаква какву је данас можемо видети у модним журналима, на ревијама, фотографијама и венчањима, за овај важан чин у животу сваке жене дуго су биле у употреби хаљине идентичне празничној. Разликовале су се само по квалитету материјала и по декоративним детаљима. Посебно обележје давали су јој невестински венац и вео, који је био симбол заштите од нечистих сила и симболично је изражавао жељу за плодношћу.

У срединама где је преовлађивао традиционални костим, венчане хаљине су биле идентичне са одећом одређене етничке заједнице. Оне су често биле црне или тамно плаве, јер су се од таквих материјала израђивале најсвечаније хаљине. Традицонални костим, присутан у 18. веку, постепено ишчезава и уступа место европској грађанској одећи, мада ће се поједини његови елементи задржати све до краја 19. века.

Maчке - трагом човека у освајање света

.

Можда је помало смело рећи, али је потпуно истинито: домаћа мачка и пас постали су равноправни чланови људске заједнице. Данас је сасвим уобичајено да мачка, као веома цењен члан домаћинства, дели домове са људима готово свуда на свету. Светска популација домаћих мачака броји импозантних 600 милиона јединки, а данас се узгаја преко шездесет раса. Кроз историју, стварана је чврста веза између људи и ове животиње, веза која је довела до појављивања мачке у митовима и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.

Драхма Аполоније

.

Драхме Аполоније и сличне драхме Дирахиона (Драча) су први новац који продире дубоко у континент и који налазимо од централно-балканског подручја, преко јужне Паноније, Тракије (област данашње Бугарске) и Дакије (област данашње Румуније), све до Црног мора. Почеци ковања драхми доводе се у везу са првим илирским ратом 229. године пре Христа, када оба града постају римски савезници. Ови градови су имали континуирани економски развој и одржавали су добре односе са Илирима. На аверсу овог новца је представљена крава са телетом, а на реверсу је флорални мотив за који се наводи да представља Алкинојеве вртове.

Ножно коло или коловрат

.

Предењем, које је било искључиво женски посао, ствара се текстилна нит. Наиме, за време летњих месеци припремале су се сировине, док је зимски период био резервисан за послове код куће попут предења, ткања, плетења. Колико је предење био сложен поступак добијања нити из биљних и животињских влакна сведочи и чињеница да су се за предење, премотавање нити користиле многобројне алатке и справе попут преслица, вретена, коловрата, мотовила, вита, чекрка, сноваљке.

Ножно коло (коловрат, ножна преслица) је механизована справа у виду дрвеног носача постављеног вертикално. Између носача налази се погонски точак који је покретан папучицом или ручком. Поврх точка смештен је калем на који се преко кукица на летку намотавала нит. Истурен носач у виду дршке служи за држање преслице. Са преслице, на коју се стављало повесмо, руком се упредала нит која се окретањем точка (ногом или руком) намотавала на калем. Што је жена била вештија на коловрату нит је била тања и квалитетнија, а посао је био бржи.

Кошница у кошници

.

Пчеларство се сматра једном од најстаријих грана привреде којом се човек бави у континуитету хиљадама година. Постоје бројна сведочанства о присуству ове делатности у већини људских друштава. Порекло пчеларства на овим просторима може се пратити од старог века до данашњих дана. Употреба меда помиње се у старовековним и средњовековним путописима и сведочанствима о привреди и култури разних народа са ових простора.

Посуда облика чизме

.

Нађена је код Турије, приликом ископа земље за градњу моста на Великом бачком каналу 1967. године. Потпуно је очувана, осим мале тракасте дршке. Дно показује да се ради о чизмици за десну ногу.

Како је нађена случајно, немамо контекст који би јасно дефинисао њену функцију. Да ли је из стамбеног објекта, гроба или је везана за остатак неког ритуала?

Oбод је димензија 6,2 x 5,9 цм, стопа 14,5 x 5,4 цм, а висина 10,1 цм.

Уметност са пашњака

.

Усмерени на обрађивање земље и узгој стоке, многи наши преци живели су своје животе у складу са природним окружењем, у потпуности посвећени својим занимањима. Једно од важних занимања у традиционалном узгоју стоке у Војводини било је чување стоке на испаши. Чобани, пастири и свињари водили су своје животе свакодневно издвојени од осталог становништва, проводећи време у друштву својих стада и паса. Потреба за стварањем и осећај за лепо долазили су до изражаја кроз специфично уметничко стваралаштво ових људи. Уметност чувара стада са наших пашњака делом се разликује од доминантног фолклорног наслеђа са ових простора. У традиционалној нематеријалној култури Војводине постоји категорија чобанских песама и мелодија, свираних на инструментима специфичним за чобанску културу. Најчешћи музички инструмент међу пастирима била је фрула, као обавезан реквизит, без обзира да ли је особа знала да свира или је то само покушавала. Чобанске песме спадају у лирске, народне песме са пастирским мотивима, чији су аутори често били сами чобани.