Хероји у време „хладних дана“: спашавање цивила за време рације 1942. године

.

Лајош Дунафалви са супругом Вилмом

Фотографије су преузете са сајта https://www.delvidekitragedia.hu/

Ко спаси један живот, спасао је цео свет. Талмуд

Рација у Новом Саду и јужној Бачкој током јануара 1942. однела је око 4.000 живота. Трагични салдо би сигурно био много већи да неколицина локалних мађарских и немачких функционера и полицајаца није интервенисала и спасила своје суграђане од сигурне смрти.

Рација

.

Проглас епископа бачкој Иринеја објављен
у време спровођења рације у јужној Бачкој

Рација спроведена у јужној Бачкој и Новом Саду током јануара 1942, од стране припадника мађарске окупационе војске и полиције, представља један од најмасовнијих ратних злочина у окупираној Војводини и Југославији за време Другог светског рата. Жртве су биле мештани Чуруга, Жабља, Мошорина, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Вилова, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Темерина, Србобрана, Бечеја и Новог Сада. О догађајима су били обавештени, не само непосредни организатори из руководства окупационе војске и полиције, већ и регент Миклош Хорти и тадашњи председник владе Ласло Бардоши.

Радио-рекламе

.

Двадесетих година прошлог века долази до значајног технолошког напретка, што је утицало и на појаву нових видова рекламирања. У то време појавиле су се прве радио-станице на нашим просторима. Произвођачи који су желели да повећају продају радио-апарата давали су опрему тим станицама, а заузврат су тражили да буду помињани у радијском програму. Радио-станице су убрзо почеле да продају кратке сегменте свог програма, преко којих су оглашивачи слали комерцијалне поруке. Као средство масовне комуникације, радио је омогућио брз и ефикасан проток информација, међу којима су биле и пропагандно-рекламне поруке.

Сретен Аџић

.

Музејски стручњаци су одавно схватили да музеји поред заштите културне баштине, постоје и због публике и мењају се у том правцу, а управо Одељење за педагошки рад, задужено за едукацију, има битну улогу у томе. Како би музеј успешно спровео програм рада са публиком, неопходно је установити којој публици се обраћа, која публика га већ посећује, али и какву публику жели да васпита. Тачније, педагошка мисија музеја је да се развије континуирана и систематска едукативна делатност и облици комуникације са свим структурама друштва. Различитим облицима васпитно-образовног деловања, иновацијама у дидактичко-методичким облицима рада, реалним планирањем, настоји се томе да се изложено културно благо презентује јавности, уважавајући особености различитих категорија публике. Одељење за педагошки рад и односе с јавношћу Музеја Војводине четрдесетак година уназад, пратећи развој технике и технологије, уводи нова програмска решења како би се традиционална материјална и духовна култура приближила јавности. Зато су сви едукативни програми повезани са сталним и тематским изложбеним поставкама, државним, верским и међународним празницима. Као трезор драгоценог знања, нуди могућност широког спектра едукативних програма који подстичу развој креативног мишљења и разумевања важећих вредности система кроз формално, неформално и информално учење. Зато се велики број васпитно-образовних задатака реализује управо у Музеју Војводине у којем нема временског ограничења и крутог учења. Опуштеност, слобода кретања, могућности исказивања свог мишљења и самог доживљаја у току боравка у Музеју, привлаче све више публику која жели да покаже свој таленат, а у исто време креативно истражи свет музеја, као трезор драгоцености који чува нашу историју и све оно што нас спаја са прошлошћу простора у којем живимо. За разлику од других образовних институција које се искључиво ослањају на речи, Музеј се изражава преко предмета, те на најбољи начин пружа трансмисију идеја великом броју учесника путем излагања аутентичних предмета.

Луле у Музејском комплексу Кулпин

.

Када кажемо лула прво на шта помислимо је „лула мира“, на храброг јунака цртаних филмова Попаја, на Шерлока Холмса, на старије људе како седе и држе лулу у устима... признаћете има много асоцијација.

Прве луле су се појавиле у 8. веку п. н. е и биле су глинене. Оне су биле једноставних линија. Временом су мењале и облике и материјале од којих су прављене. Постоје луле од дрвета, морске пене тј. стиве или мершама, порцелана, метала. Од малих до великих, различито украшаваних, једноделних или из више делова.

Луле су служиле за пушење дувана чија је постојбина била Америка. У Европи је пушење луле као најраспрострањенији начин коришћења дувана било до друге половине 19. века. А онда су „на сцену“ ступиле цигарете. Данас се ситуација променила, узимајући у обзир да постоје и електронске цигарате.

Лула се састоји од следећих делова:

Малтери као носачи римског зидног сликарства

.

 

Рестаурација римске фреске, III и IV век, наношење малтера

Чињеница да су до данашњих дана очуване римске фреске, говори нам о њиховој квалитетној технологији израде, која је имала своју изражену поступност и систематичност.

Етрурска архитектура у свом касном добу употербљава малтер. Додиром са Картагином од III в. п. н. е. уводи се ово везивно средство у римску конструкцију и од тада малтер игра значајну улогу у грађевинарству Рима. Малтер се употребљавао као подлога за зидно сликарство у римским кућама, а прављен је од гашеног креча (калцијум-хидроксид) као везива и песка, цигле различите гранулације, ситног камена као пуниоца. Да би се осигурало добро везивање малтера дуго се држао у мокром стању. Таквим постепеним сушењем, добијала се на површини малтера прозирна и врло тврда скрама калцијум-карбоната. Римски креч је имао у себи доста калцијум-хидроксида, тако да је под утицајем угљен-диоксида прелазио у калцијум-карбонат. То је тај фин и прозиран слој на површини зида, који у себе веже пигмент и зид чини водоотпорним. Креч са пуно калцијума се добијао печењем белог, тврдог кречњака, искључиво на дрвима и на строго контролисаној температури. Тако добијен негашени креч се гасио у јамама, са додавањем воде уз мешање. Према тадашњем закону креч је морао да одлежи у кречани три године.

Један мали дечији портрет – велика инспирација за Уроша Предића

.

Милеса и Зорица Антоновић, Панчево

У збирци Грађанска ношња, у Музеју Војводине чува се велики број портретних фотографија насталих у периоду од друге половине 19. до првих деценија 20. века. Оне сведоче о култури одевања грађанског друштва, али и о развоју фотографског заната и о настанку фотографских атељеа на подручју данашње Војводине. Тако се у збирци налазе дела првих фотографа на овом подручју – Иштвана Олдала (Велики Бечкерек) и Георгија Кнежевића (Нови Сад). Осим портрета грађана, како појединачних, тако и парова и групних портрета, у збирци су заступљени и портрети деце. Међу њима се посебно издвајају портрети које је радио Јосип Сингер, Јохан Рехницер и Стефан Вулпе у Новом Саду, Карољ и Иштван Рехницер у Панчеву, Егитиус Даненбаум у Сремској Митровици, Вацек и Гатер у Земуну, М. Ботлик у Суботици и други. Сваки од сачуваних портрета својеврстан је извор за изучавање дечије грађанске одеће, која је у основи била пресликана одећа одраслих у одређеном периоду, само што је знатно поједностављена и прилагођена дечијем узрасту.