У међународном монетарном систему је од 1870‒1914. године важило такозвано правило златног стандарда новца, којим је новац у оптицају имао фиксно покриће у злату. Златни стандард је спречавао државу да штампа новац у неограниченим количинама, што би довело до инфлације. Поред тога овај стандард имао је и своје мане. Будући да држава није имала контролу над количином новца у кризама и ратовима, није се могла повећавати ни новчана маса. Поред тога земље које нису имале златне резерве и руднике злата биле су у неповољнијем положају у односу на оне са великим резервама злата. Избијање Првог светског рата довело је Немачку до напуштања златног стандарда 14. јула 1914. године.

 Пре неколико година на телевизији и интернету кружила је реклама једног великог произвођача сокова са ових простора. У реклами се наводи како је у Источној Србији крушка најслађа, те да је сок од овог воћа „непроцењиви дар природе“, што би наш народ рекао ‒ „прави лек“. Значај крушке у овом делу земље не јењава још од времена Галерија, једног од римских тетрарха који је заједно са Диоклецијаном царевао Римском империјом на крају 3, односно почетком 4. века. Приликом археолошких истраживања Гамзиграда, града названог по Галеријевој мајци Ромули (Felix Romuliana) пронађени су цели, угљенисани плодови крушке. Њихов облик је варирао од округластог до крушкастог. Округласти плодови су идентификовани као плодови дивље крушке, док су они са карактеристичним обликом описани као плодови гајене крушке. Међутим, сви налази крушака пронађени су у касно-римским или рано-византијским слојевима, односно изнад слоја који се везује за најсветлији период са царском палатом.

Шалений танець, Danyliv Yaroslav, Украјина, 2003. бакропис, сува игла, акватинта; инв. бр. 771.

 Уз помоћ средстава Министарства културе и информисања 2015. године за Музеј Војводине откупљен је рад београдске уметнице Симониде Рајчевић. У питању је један цртеж великог формата из целине која је представљена на изложби Први рез у београдском Салону Музеја савремене уметности 2014. године.

 Жетва се сматра најсвечанијим, најтежим и најважнијим пољским радом у години. Многе жетвене обичаје забележене широм Европе карактеришу покушаји да се дух вегетације сачува након убирања плодова и делује и следеће године, како би се наставио вегетативни циклус. Последњем пожњевеном снопу жита указивана је посебна част. Он је био пожњевен на посебан начин, а потом се од њега плео венац или лутка. Венац се китио цвећем и тракама, а „лутка” је често облачена у женску одећу.

 У Mузеју Војводине се чувају бројни предмети везани за војну историју овог подручја, а посебно је значајна Застава Тителског граничарског пешадијског батаљона.