Дуван је биљка која је у Европу стигла након открића Новог света, а начин његовог коришћења су на шпанском двору приказали већ чланови Колумбове експедиције. Поред тога што је у прошлости увожен на наше просторе, временом се почело и са његовим узгајањем и прерадом. Васа Стајић је пронашао податак да је прерада дувана у Новом Саду почела 1770. године, од када је италијанска породица Сопрано имала млин за прераду дувана ради прављења бурмута.

Психофизичка дејства која дуван има на човека условила су његово коришћење. У постојбини, ова ароматична биљка је коришћена у култовима, али и лечењу. Забележено је да су му у Европи такође приписивана лековита својства. Међутим, због откривања бројних лоших последица по здравље, временом су се доносиле и забране које се односе на његово коришћење. Од појаве дувана на нашим просторима до данас, коришћен је разноврстан прибор за његово уживање, о чему сведоче и сачувани примерци у музејским збиркама. Иако су постојали различити начини припреме и конзумирања ове биљке, попут жвакања, ушмркивања праха у нос, испијања течности са дуваном, пушење је било најраспрострањенији начин.

Келтски статер, племе Боји, 1. век пре Христа, остава из Обровца

Келти су насељавали средње Подунавље и Поморавље у другој половини последњег миленијума пре Христа. Овај период у западној, средњој и југоисточној Европи обележава млађе гвоздено доба, односно латенска култура. За Келте се везује почетак робно новчане размене на овим просторима уз појаву и оптицај златног, сребрног и бронзаног новца. Златан није био у интензивном оптицају, већ се сматра доказом даривања и плаћања, те више показује постојање одређених политичких и социјалних обавеза.

Током 19. и почетком 20. века рад српских културно-просветних инстистуција и удружења у Јужној Угарској био је надахнут националном борбом европских народа, која је за циљ имала остваривање права на државну независност у оквиру европских империја. Избијањем Првог светског рата рад националних институција међу Србима у Јужној Угарској бива присилно прекинут, при чему само поједина доборовољна српска удружења настављају свој рад под окриљем Црвеног крста. Међу њима, болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, отворена у згради Српског учитељског конвикта у Новом Саду, представља јединствени пример.

 Сејалица, поред плуга, сматра се најважнијом пољопривредном машином сваког напредног пољопривредника. О њеном значају, речито говори српска народна пословица, која гласи: Каква сетва, таква жетва. Она се користи за сетву гајених биљака, које према времену сетве, могу бити озиме и јаре.

 Постоје разне поделе сејалица. Основна је извршена према начину на који се изводи сетва, тако да разликујемо сејалице за сетву на широко или омашке, за сетву у редове или врсте – врстачне сејалице и за сетву у кућице или на оџаке. Даље, можемо их поделити према врсти вучне снаге: ручне, запрежне или спрежне и тракторске сејалице, а у зависности од културе коју сеју: сејалице за стрна жита, за окопавине и друге.

Једна од сејалица која се налази у збирци Музејског комплекса Кулпин је и седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита. Према реченом, она спада у групу сејалица за сетву у редове, а према врсти вучне снаге у запрежне. Намењена је, пре свега, за сетву стрних жита, затим трава, луцерке, грахорице и других култура, али се уз одређене адаптације може користити и за сетву окопавина.

 Сејалица је произведена тридесетих година 20. века. Индустријске је израде, али нажалост, на њој нема сачуваних фабричких ознака нити заштитног знака. Једино је на поклопцима главчина задњих точкова изливен назив произвођача Fuchs K, Ujverbasz.

Пре више од два миленијума, пред сам крај праисторије, на археолошком локалитету Чарнок недалеко од Бачког Доброг Поља, пиво се правило у великом стилу. У то време је на југоистоку Панонске низије владало келтско племе Скордиска. Унутар земљаног утврђења, тзв. опидума, приликом археолошких истраживања пре две деценије пронађена је кућа, необичног распореда. У углу једне од две сачуване просторије налазила се пећ са дрвеним сандуком у коме је пронађена већа количина угљенисаних зрна јечма као и корпа од плетера. У њој се исто налазио јечам. Уз зид који се надовезује пронађени су остаци керамичких посуда.

Драги пријатељи Музеја Војводине,

Данас бих са вама поделила причу о томе како поједини археолошки експонати стижу у наше збирке. Наиме, још од самог оснивања нашег музеја, у мају 1947. године, предмете добијамо и путем поклона.

Тако је у јуну 1952. године у фонд Археолошког одељења ушла група посуда која је пронађена на локалитету Градац, смештеном на обали Дунава код места званог Белегиш. Били су то површински налази које су сакупили сарадници музеја Петар Вукелић и др Живко Славнић. Наиме, у првим деценијама по оснивању Војвођанског музеја, запослених кустоса је било врло мало, те се посебно поклањала пажња развоју разгранате мреже повереника, који су обухватали учитеље, лекаре и друге учене људе, љубитеље старина. Они су у сарадњи са кустосима запосленим у музејима, али и уз њихов надзор, обилазили угрожене локалитете широм Војводине и на тај начин су откривена бројна налазишта на којим су затим спроведена археолошка истраживања.