Сећање на Милицу Моч

.

Милица Моч је једна од најистакнутијих жена заслужних за развој културног живота Новог Сада, у периоду између два светска рата. Област њеног деловања била је музика, према којој је изражавала склоност у најранијем детињству, када је са свега пет година села за клавир и није се од њега одвајала до дубоке старости.

Ручни круњачи за кукуруз

.

После приказа справа за ручно круњење кукуруза и преносних ручних круњача за кукуруз, у оквиру рубрике „Буди одговоран према духу и телу“ представиће се и ручни круњачи за кукуруз.

Код ручних круњача за кукуруз постоји неколико различитих конструктивних решења. Наиме, они могу бити изведени у облику дрвеног круњача са хоризонтално назубљеним бубњем, ручног круњача са челичном рамском конструкцијом, ручног круњача са четири ослоне ноге и ручног круњача, такозвани сандучар. У односу на круњаче, који су били представљени у ранијим музејским причама, они су технички и конструкционо савршенији и далеко већег производног учинка.

Укупно их у колекцији Музејског комплекса Кулпин има пет и према начину израде су занатски и индустријски. Од индустријске израде, заступљени су следећи произвођачи: Љеваоница жељеза и творница стројева „Пламен“, Славонска Пожега и „I ső Magyar Gazdasági Gépgár“ R. T., Будимпешта, док код једног није установљен произвођач, пошто на њему не постоји никакав натпис нити амблем.

Према начину погона, сви круњачи су ручни, где за ту намену служи ручица, са дрвеним рукохватом. Она преко преносног механизма погони радни орган. Код круњача са четири ослоне ноге постоји могућност да се адаптира на машински погон и то постављањем ременице на замајац. У том случају, погонска машина је електромотор.

Један део круњача је изложен на сталној поставци, али их посетиоци тренутно могу видети на тематској изложби „Историјат гајења кукуруза“. Остали су смештени у депоу и чекају на конзерваторски третман.

С обзиром, да су ручни круњачи за кукуруз најбројнији у колекцији, у два наставка ћемо посетиоце сајта Музеја Војводине упознати са њима. Дакле, у првом делу биће представљена прва три наведена конструктивна решења.

Дрвени круњач са хоризонтално назубљеним бубњем је масивне и чврсте грађе, што обезбеђује да се приликом круњења кукуруза он није могао померати са места. Рамска конструкција је састављена из греда и израђена је од тврдог дрвета. Радни орган представља бубањ, дужине 46 cm и пречника 23 cm, у који су заковани зуби. Њихов распоред је спиралан чиме се постиже уједначено круњење кукуруза и тиме задовољавајући рад круњача. На једном крају осовине назубљеног бубња је постављена ручица, нажалост сломљена је, а на другом велики замајац, пречника 73 cm. Преносни механизам чини пар цилиндричних зупчаника са правим зупцима, где је погонски зупчаник постављен на осовини ручице, а гоњени на осовини назубљеног бубња.

Дрвени круњач са хоризонтално назубљеним бубњем
фото: Филип Форкапић

Светосавске беседе у Српској великој православној гимназији

.

Табло Светосавских беседа у Новосадској гимназији
са професором Јованом Грчићем, 1883, Музеј Војводине

Срби у Новом Саду почели су да приређују беседе почетком шездесетих година 19. века. Одржаване су у корист унапређивања позоришта, школа, за пострадале од елементарних непогода, у корист сиротиње и сиромашних ђака и за друге сличне добротворне и хуманитарне потребе. Организовала их је напредна новосадска омладина, ђаци као и групе образованијих новосадских грађана уз подршку и помоћ истакнутих јавних и политичких радника. Међу беседама које су организоване у 19. веку најпознатије су биле Светосавске, посебно оне у новосадској и карловачкој гимназији. Матица српска је такође приређивала беседе о Светом Сави, у оквиру којих су држана предавања посвећена јубилејима знаменитих Срба или историјских догађаја. Светосавске беседе су имале посебну друштвену функцију, а самим тим и пут развоја. Прва Светосавска беседа одржана је 1806. године у Араду. Том приликом, Срби су позивани да Светог Саву прослављају на начин како то чине Мађари са светим Стеваном и Руси са Владимиром и Александром Невским. Ширењу култа Светог Саве као школског патрона међу Србима на територији Хабзбуршке монархије, велики допринос дали су Матица српска и Текелијанум. До застоја је дошло само у време револуционарних превирања (1848-1854). У Српској православној великој гимназији у Новом Саду беседе су о Светом Сави одржаване од 1873/74. све до 1947. године, са прекидима за време оба светска рата. После Другог светског рата просветне власти су забраниле даље одржавање ових приредби, јер се сматрало да нису идеолошко-политички примерене новом социјалистичком духу васпитавања. Почетком 21. века Светосавске беседе су враћене у садашњу Гимназију „Јован Јовановић Змај“ (некадашњу Српску велику православну гимназију).

Свети Сава – школска слава и дан оснивања Гимназије „Јован Јовановић Змај“

.

Гимназија Ј. Ј. Змај

Оснивању Српске православне велике гимназије (данас Гиманзије „Јован Јовановић Змај“) у Новом Саду, претходиле су дуге године борбе и залагања појединаца како би поменути град добио једну такву школу. Иницијатива је била присутна и 1774. године, када је урађен нацрт и план будуће школе као и интерната у коме би били смештени ђаци. Она је замрла услед неподржавања поменутог плана од стране тадашње власти, превасходно царице Марије Терезије која је сматрала да то питање још увек треба држати по страни.

Свети Сава – школска слава

.

Прва прослава Светог Саве као школског патрона одржана је 1812. у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а химна Светом Сави је први пут изведена 1839. године у Сегедину.

Карловачки мир (26. јануар 1699) – први округли сто у историји дипломатије

.

Први пут у историји међународне дипломатије представници зараћених страна сели су за округли сто 1698, у Сремским Карловцима. Резултат тих историјских преговора између сила Свете Алијансе и Турске био је чувени Карловачки мир, којим је окончан Велики бечки рат између Турске и Аустрије, који је трајао 16 година (1683–1699).

Турски пораз 12. септембра 1683. након двомесечне опсаде Беча, представљао је почетак турског узмицања и повлачења према југу и истоку. Претрпевши неуспех у опсади Беча, Турци су морали напустити многе градове у Угарској које су држали још од 16. века. Аустријске снаге су у контра офанзиви надирале таквом брзином да су вести о падању тврђава сустизале једна другу. Ослобођен је Будим (1686), Петроварадин (1687), а затим је аустријска војска заузела и Београд (1688) и спустила се све до Косова. И када се чинило да је османска држава коначно пропала, ратна срећа се нагло окренула и Турска је повратила средишње области Балкана. Очекивана прекретница и заустављање силовитог турског напредовања била је битка код Сланкамена (1691), а нарочито битка код Сенте (1697) где је и одлучена судбина дугогодишњег „бечког рата“. Ови догађаји приморали су Турску да седне за преговарачки сто и одрекне се свог освајачког сна.

Убрзо после пораза код Сенте, почетком 1698. Турска је прихватила да преговара са Аустријом по начелу „колико је ко освојио“. За одржавање мировне конференције одређени су Сремски Карловци. Уз посредовање Енглеске и Холандије, у јесен 1699. отпочели су преговори. У њима су учествовали чланице Свете лиге (Аустрија, Пољска, Венеција и Русија) са једне и Турска са друге стране.

Преговори око склапања мира трајали су седамдесет и два дана, а вођени су у једној дрвеној згради, на брегу изнад Карловаца. Како ни једна делегација не би била привилегована, на згради је начињено четворо врата, тако да сви преговарачи могу у исти мах ући у салу. Из истих разлога, на овом месту је први пут у историји међународне дипломатије употребљен округли сто за преговарање.

Портрети учесника у преговорима око округлог стола

Колективно сећање на јануарску рацију

.

Злочини почињени на простору јужне Бачке 1942. године оставили су дубок траг у колективном сећању српског, јеврејског и ромског становништва. Већ 21. јануара 1945. у ослобођеном Новом Саду обављена је прва јавна комеморација у част сећања на убијене Новосађане, у згради Спомен-дома краља Александра (тада – Народног дома).

Наредних година сећање на ове злочине је потиснуто у други план. Друштвени и политички фактори су пропагирали окретање ка будућности, обнови земље и зацељивању затрованих међунационалних односа. Места страдања су била обележена спорадично и у скромнијој форми спомен-табли.

Слика 1. Спомен-табла са Топаловог магацина у Чуругу