Херојева гитара

.

Гитара Ђорђа Зличића. Његов параф се види на дну корпуса

У Збирци историјских предмета Одељења за савремену историју Музеја Војводине налази се једна мала гитара. У унутрашњем делу, на дну корпуса, и данас је видљив потпис њеног власника, народног хероја Ђорђа Зличића.

Ђорђе Зличић-Цига рођен је 4. маја 1920. године у Ђурђеву, у сиромашној занатлијској породици. Његова породица се 1926. сели у Нови Сад, где Ђорђе завршава основну школу и уписује гимназију, али је, због изненадне очеве смрти, напушта у другом разреду и уписује се на типографски занат. Упознавши од малих ногу тежак раднички живот, још као дечак прихвата напредне идеје. Већ на почетку свог шегртовања, 1937. године, постаје члан левичарски оријентисане организације Уједињени раднички синдикати, а исте године се учлањује у Омладински културно-привредни покрет (ОМПОК), напредну просветну организацију војвођанске омладине, чије је седиште било у згради Матице српске.

Пигменти који су се користили у римском зидном сликарству

.

Микро хемијске анализе египатског и римског зидног сликарства показују да пигменти углавном потичу од неорганских материјала. Органски се појављују у мањим количинама и углавном у мешавини са неорганским пигментима.

Сава Вуковић

.

На дан Светог Саве, Херцеговац Сава Вуковић даровао српском народу Основно писмо и завештао оснивање Српске велике православне гимназије у Новом Саду.

4. фебруар 1901. године - дан када је умро Светозар Милетић

.

Најзначајнија политичка личност српског народа у Хабзбуршкој монархији – Светозар Милетић због својих политичких идеја два пута је био осуђиван и затваран од стране угарских власти. Други боравак у Вацком затвору, био је за Милетића знатно тежи и веома је нарушио његово здравље.

Због тога што је позивао српске родољубе из Војводине да шаљу у Србију добровољце за предстојећи српско-турски рат, Милетић је 1876. године осуђен за дело „велеиздаје“ на пет година затвора. У самици, са ретко допуштеним посетама, без могућности активног рада, провео је Светозар Милетић три и по године (1876–1879), а онда га је цар Франц Јозеф помиловао.

По изласку на слободу, Милетић се поново укључио у јавни и политички живот. Наставио је да уређује Заставу, изабран је за посланика на Угарски сабор 1881, али се код њега, као последица вишегодишњег боравка у затвору, све више јављала клонулост, не само физичка него и духовна. Његов пријатељ и дугогодишњи сарадник Михаило Полит Десанчић писао је о њему: „Он који је годину дана после затвора тек 54 године бројао, изгледао је као старац од 70 година.“

Светозар Милетић по изласку из затвора у Вацу, 1879.

Двадесетогодишње примирје и улазак мађарске војске у Бачку (II део)

.

У многим местима Бачке вршени су стравични злочини, убиства невиних цивила, пљачке, малтретирања. Да би се оправдао овакав улазак, мађарско војно вођство прибегло је лажној информацији да се у српским и јеврејским кућама крију припадници југословенске војске и комунисти, који припремају отпор мађарској војсци. Инсценирани су сукоби само зато да би мађарске трупе могле употребити оружје и то искључиво против цивилног словенског становништва, јер југословенских јединица нигде, ни у једном месту није било. Готово у свим местима сценарио је био идентичан. Многи „осумњичени“ су хапшени, злостављани, лишавани живота на улицама и другим јавним местима, појединачно или у групама. Највише људи је стрељано у касарнама, општинским кућама и на обали Дунава и Тисе, те су лешеви бацани у реке или закопани на забаченим местима како би се заметнуо сваки траг ових масовних злочина. Управо због тога, није могуће утврдити тачан број невиних жртава, али се процењује да је приликом уласка мађарске војске у Бачку и Барању живот изгубило око 3.500 људи, док је број хапшених, злостављаних и опљачканих лица много већи и прелази 10.000.

МВЗФ 4606 – Стрељање на Ратном острву 1941. по уласку мађарске војске у Нови Сад

Двадесетогодишње примирје и улазак мађарске војске у Бачку (I део)

.

Први светски рат, осим огромних страдања незабележених у дотадашњој историји, донео је са собом и велике промене које су се очитовале великим померањима на политичкој карти Европе. У јесен 1918. године Аустроугарска монархија налазила се пред распадом. Таква одлука сила победница била је са одушевљењем подржана од стране бројних етничких Словена који су са нестрпљењем ишчекивали моменат свог националног ослобођења. Деловали су брзо. Као самосталне државе, на рушевинама пре свега Аустроугарске, израсле су Пољска, Чехословачка, Аустрија, Мађарска и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца која је проглашена 1. децембра 1918. године. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, као и већи део данашње Хрватске и Словеније.

Париска мировна конференција почела је са радом у јануару 1919, са циљем припреме мировних уговора са пораженим странама, односно са циљем дефинисања нових линија разграничења међу државама, како старим, тако и новонасталим. Поражене државе нису имале скоро никаквог утицаја на одлуке Конференције, већ су биле обавезне те одлуке прихватити да би избегле даље консеквенце пораза на бојном пољу. Мађарској је мировни уговор предат у ултимативној форми 6. маја 1919. године, а њена делегација схватајући безизлазност дате ситуације потписала га је 4. јуна исте године у париском дворцу Тријанону. Темељ новим сукобима који ће уследити био је постављен.

Тријанонски уговор предвиђао је редефинисање мађарске државне територије. Она је умањена за 40% док се број становника смањио са предратних 18,2 милиона на само 7,6 милиона. Чак 3,3 милиона Мађара остало је ван граница матичне државе.

У ионако тешкој ситуацији, Мађарска је морала да се суочи и са проблемом Мађара, претежно предратних државних чиновника, који су се по окончању ратних збивања и склапања мира повукли са територија које су припале Чехословачкој, Румунији и Краљевини СХС. Страх од освете деценијама угњетаваног месног становништва натерао их је да напусте своја места боравка и да дођу у исцрпљену матицу, ослабљену и осиромашену ратом, краткотрајном револуцијом, терором разних одреда и групација итд. Међутим, ту су нашли само неизвесност и разочарање. Послератна Мађарска није могла да им пружи егзистенцију и бар пристојан живот који су они очекивали. Живели су по железничким вагонима, баракама и на било ком месту где су пронашли неки кров над главом, издржавајући се од милостиње коју су добијали од својих рођака, сународњака.

Пораз у рату, губитак огромних територија, велики део мађарске популације који је остао ван граница матичне државе, послератна беда, пролетерска револуција, наслеђе конфронтација са суседима и многи други више и мање значајни разлози довели су до тога да Мађарска у период „двадесетогодишњег примирја“ уђе као прва држава фашистичког типа у Европи, на челу са Миклош Хортијем и контрареволуционарном владом, и са јасном идејом о ревизији тријанонских одлука.

МВЗФ 812 – Регент Мађарске Хорти Миклош

Тетрадрахма Атине

.

Сви грчки градови државе (полиси) су ковали новац у сребру или како би се стручније рекло, били су на монометализму сребра и користили су исту јединицу за мерење тежине која се звала „драхма“ (шака жита), од које је настао и назив њихових монетарних јединица. Међутим у разним полисима су драхме као тежинске јединице имале различиту тежину, што је проузроковало да драхме као новчане јединице имају у тим полисима различите тежине и различите саставе сребра. Та разлика је била споља видљива, јер су драхме различитих полиса имале различит изглед. Сваки полис је на својој драхми утискивао симбол свог града.