Керамика у дослуху са природом

.

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чува се петнаест радова Аранке Мојак - једне од најзначајнијих војвођанских керамичарки. Она и њен покојни супруг сликар Петар Мојак излагали су у Музеју Војводине, а такође и били учесници ликовних колонијa. Због добре сарадње, ова вредна уметница је пре неколико година пожелела да нашој установи поклони неколико радова из различитих фаза њеног  стваралаштва. На тај начин поседујемо мањи легат Мојакове која пружа добар увид у различите деценије и уметнички опус дуг скоро пола века.

Прва српска новчаница штампана у Паризу: 10 динара из 1887. године

.

Аверс

Први српски папирни новац штампан је у време српско-турског рата, 1876. године као пробна серија која никада није пуштена у оптицај. Краљевина Србија 1884. добија Народну банку и одмах пушта у оптицај прву нашу папирну новчаницу од 100 динара, штампану у Белгији. Она је направљена по клишеу резервне новчанице од 100 франака, који је Народна банка Белгије уступила Народној банци Краљевине Србије. Иако позајмљена од Белгијанаца, ова новчаница је била носилац српског националног идентитета креираног за време владавине Обреновића. Међутим, због велике вредности, овом новчаницом се тешко манипулисало, па су се већ следеће године појавиле новчанице од 50 и 20 динара, а 1887. и новчаница од 10 динара. Банка је новчанице од 10 динара у сребру пуштала у три издања (1885, 1887 и 1893), од којих су само новчанице другог и трећег издања биле у оптицају, а новчаница првог издања повучена је из оптицаја и поништена.

Од идеје до оснивања високог образовања на простору Војводине

.

Диплома Иванке Татић са Филозофског факултета у Београду, 1931.

Прве идеје да се за Србе у Хабзбуршкој монархији оснује висока школа датирају из 1774. године. Бечки двор је преко Илирске дворске канцеларије понудио Србима да се отвори Висока богословска школа. То је била понуда којом би се спречио одлазак младих људи  на школовање у Русију. Српском народу, међутим, није била довољна само богословска школа. Тражили су да се поред ње отвори и школа за образовање будућих правника и професора. Очекујући позитиван одговор представници тадашње српске образовне елите су, у Новом Саду код Николајевске цркве, припремали зграду за будућу вишу школу, до чега није дошло. Све припреме и евентуалне позитивне одговоре прекинула је Угарска дворска канцеларија, која се свему енергично противила.

Лаза Пачу – доктор који је излечио српску привреду на крају 19. и почетком 20. века

.

Лаза Пачу, рођени Чуружанин, остаће у историји упамћен по многим заслугама. Иако лекар по вокацији, Србију је највише задужио својом умношћу и способношћу да рационално и врло успешно води финансијску политику земље на прелазу 19. у 20. век. Био је финансијски геније и добар администратор, врло поштован и цењен у свом послу. Лаза се у Београду успешно бавио својом докторском професијом, не слутећи да ће га живот одвести у сасвим другом правцу. Упорним инсистирањем својих тадашњих политичких истомишљеника Пачу је одлучио да остави стетоскоп и напусти лекарско занимање како би помогао својој земљи да преброди економске и финансијске тешкоће.

Године 1889. постављен је на место управника Монополске управе, која је представљала кључну пореску установу. Успео је да за само годину дана уведе потпуни финансијски ред, а у наредним годинама његовом заслугом приходи су се значајно повећали. Десет година касније постављен је за директора Београдске задруге, једне од најмоћнијих финансијских институција тадашње Србије, а био је и члан анкетне комисије, коју је формирао Сенат, са задатком да среди и осавремени државне финансије.

Да ли смо постали коцке!? - Доајен војвођанске графике – Милан Станојев

.

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чувају се четири графике и једна слика познатог новосадског графичара Милана Станојева. Овај уметник се сматра једним од родоначелника послератне војвођанске графике, као и представником нове фигурације.

Када се пише о историјату графике у Војводини, сигурно је да је Милан Станојев незаобилазна личност. Његов стваралачки опус обухвата дуг временски период од преко пола века рада, током ког је утицао и утиче на развој како модерног, тако и постмодерног уметничког израза друге половине 20. века у Војводини.

Оставе - депои новца

.

 

Налаз већег броја новца (десетак примерака до више хиљада примерака новца) на малом простору назива се остава или депо новца. Новац је најчешће сакриван пред престојећом ратном опасношћу, иако су могући и други узроци његовог склањања. Околности су биле такве да су власници тог новца често бивали спречени да се врате по њега, било због присуства непријатељске војске у дугом периоду или страдања у ратним акцијама. Може да се ради о личној, појединачној имовини (нпр. плата војника) која је закопана пред претећом ратном опасношћу или о заједничкој имовини, као што је налаз ризнице неке војне јединице. Наравно да је тешко одредити порекло неког налаза новца, јер оно може бити субјективно и стога могуће погрешно. Посебно што, како смо поменули, непосредна ратна угроженост на неком терену не мора бити једини узрок склањања оставе. Могу се навести примери остава римског републиканског новца нађених у Италији, који нису сакривени под претњом непосредног напада непријатељске војске ту где је новац закопан, већ услед ратова у Малој Азији, где су одлазили римски легионари да се боре, и који су пред одлазак закопавали – сакривали своје тешко стечене уштеђевине. Познат је и навод код грчког историчара а римског грађанина Апијана, поводом заузећа грчког острва Родос, у време римских грађанских ратова, да је (Касије) запленио сав новац и драгоцености из храмова и јавних зграда. Становницима је било наређено да у одређени дан предају све драгоцености под претњом смртне казне за оне који то не учине, а онима који би известили о сакривеном благу и одали места сакривања је обећана награда у висини десетог дела сакривених драгоцености. У почетку су грађани сакривали вредности мислећи да неће бити доследног спровођења запрећеног, али када су почела кажњавања непослушних и награде доушницима, до другог рока је становништво у много већој количини предавало што је од њих тражено. Имамо податке да су благо ископавали из земље, док су га други подизали из бунара, а трећи га доносили из гробова.

Новогодишње честитке и мотиви на њима

.

Честитка, 1906. година

Слање новогодишњих честитки се на нашим просторима сматрало важним друштвеним чином. Једна породица је редовно слала честитке својим рођацима, пријатељима, познаницима и пословним партнерима, па чак и муштеријама. Крајем 19. и почетком 20. века су се слале увозне честитке, што је утицало на појаву великог броја мотива који симболизују овај празник. Касније су се честитке штампале и код нас.