Славко Милетић (1869–1934)

.

Славко Милетић је рођен 22. марта 1869. године у Новом Саду. Његов отац је био Светозар Милетић, народни трибун и један од најзначајнијих српских политичара у Аустро-Угарској монархији. Школовање је започео у родном граду, да би последње две године гимназије завршио у Осијеку. Студије медицине похађао је у Грацу и Прагу, а окончао у Бечу (1895), где је био активан у српском академском друштву Зора. По завршетку студија настанио се у Вршцу, обављајући приватну праксу (1896). Уједно је лечио и оца чије се здравље нарушило услед дугогодишњег тамновања по угарским казаматима.

Учествовао је у јавном и културном животу. Био је љубитељ књижевности и позоришта. Говорио је мађарски, немачки, француски, руски, чешки и талијански језик. Писао је прозу и приповетке, али и медицинске и друге чланке у Застави, Жени, Српској домаји и др. Преводио је драмска дела и био члан Позоришног одсека Друштва за Српско народно позориште (1904–1914). Истовремено је био и политички ангажован у Радикалној странци, чији је вођа био његов зет Јаша Томић. Учествовао је као посланик на Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Са отпочињањем Првог светског рата био је интерниран и утамничен.

При крају рата је пуштен, након чега се укључује у обнову политичког живота и рад Српског народног обдора (СНО) у Вршцу. Новосадски СНО  преко листова Српски лист и Слобода, упућује позив свим словенским народима у Банату, Бачкој и Барањи да у својим срединама према утврђеним и приложеним пропозицијама организују зборове и изврше избор посланика за предстојећу Народну скупштину. Тако је и у Вршцу СНО организовао збор грађана на којем су изабрани вршачки посланици, а међу изабранима је био и Славко Милетић. Одмах се упутио у Нови Сад где је учествовао у припреми Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи (БББ) која се одржала 25. новембра 1918. На Скупштини су донесене две историјске одлуке: отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске, и њихово прикључење Краљевини Србији. Милетић је на Скупштини био изабран у њено председништво, а потом за председника Великог народног савета.

На следећој Народној скупштини у Новом Саду, 27. фебруара 1918. изабран је за члана делегације Баната, Бачке и Барање за Привремено народно представништво Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) у Београду, где се ускоро и преселио. Као радикал редовно је биран за народног посланика у Скупштини Краљевине СХС. У влади Љубе Давидовића постао је министар народног здравља (1920) и са кратким прекидима (био је министар пошта и телеграфа 1921, и министар социјалне политике 1924) више од десет година обављао ту функцију. За то време основао је многе хигијенске заводе, домове народног здравља, здравствене станице, школске поликлинике и уопште унапредио здравство у Краљевини СХС/Југославији. Упокојио се у Београду 11. маја 1935, где је и сахрањен.

У Музеју Војводине, односно његовом одељењу Музеј присаједињења 1918. у Збирци портрета знаменитих личности 1918. налази се портрет Славка Милетића (уље на платну 55 х 70 цм), рад сликарке и редовног професора на Академији уметности у Новом Саду мр Бранке Јанковић Кнежевић. Портрет Славка Милетића је изложен на сталној поставци Од сна до јаве – Писаједињење Војводине Краљевини Србији 1918. године, у Музеју присаједињења.

Зоран Вељановић, архивски саветник, кустос – историчар