Константин Костић – народни трибун 1918.

.

Констатнин Костић, нородни трибун, свештеник, професор и писац историје, рођен је у Бачком Градишту 29. јуна 1886. године. Школовање је започео у родном месту, а наставио уписавши Српску гимназију у Новом Саду 1905. и богословију у Сремским Карловцима 1909. Рукоположен је за ђакона и презвитера 1910, у Вршцу. Са почетком Великог рата, био је под присмотром полиције, а потом интерниран у Панчево, Темишвар, Арад и Татоварош. После интернације вратио се у Опово, али је и даље био под присмотром полиције. И поред тога, несебично се укључио у заштиту и збрињавање страдалне и избегле деце из Босне. Постао је повереник Обласног одбора Државне заштите избегле деце који је водио бригу о њиховом лечењу, смештају и исхрани. Децу је размештао по домаћинским кућама, а лекове и лекарску негу је обезбеђивао Одбор. Добар глас о пожртвованом и родољубивом проти стигао је и до Америке и Михајла Пупина који му пише.

На подстрек Српског народног одбора из Великог Бечкерека одазвали су се и Оповчани, те су у својој средини почетком новембра 1918 у Црквеној општини донели одлуку о оснивању Српско-Хрватског народног већа (за председника је изабран прота Константин) и Народне страже. За циљеве деловања је потврђен програм средишњег СНО из Новог Сада: рад на преузимању власти, спречавању хаоса и пљачки, одржавању реда и мира у општини и дочеку српске војске. На расписан сазив у листовима Слобода и Српски глас да се припрема Народна скупштина ради тражења одговора „којој држави желе да припадну“, Оповчани су изабрали своје представнике међу којима је био и прота Константин. Тако су 25. новембра 1918, у великој сали хотела Гранд Мајер, са осталим посланицима из Баната, Бачке и Барање и житељи Опова донели одлуку о отцепљењу од Угарске, и присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

По уједињењу у заједничку државу 1. децембра 1918: Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија, прота Констанин је постављен у просветно одељење Бачке жупаније у Сомбору. Потом је премештен на место професора сомборске Гимназије и Учитељске школе где је предавао веронауку, историју, југословенску књижевност. У просвети је предано радио све до свог упокојења 27. октобра 1940. године. Сахрањен је на православном гробљу у Сомбору.

Зоран Вељановић, архивски саветник, кустос – историчар