Малтери као носачи римског зидног сликарства

.

0
0
0
s2sdefault

 

Рестаурација римске фреске, III и IV век, наношење малтера

Чињеница да су до данашњих дана очуване римске фреске, говори нам о њиховој квалитетној технологији израде, која је имала своју изражену поступност и систематичност.

Етрурска архитектура у свом касном добу употербљава малтер. Додиром са Картагином од III в. п. н. е. уводи се ово везивно средство у римску конструкцију и од тада малтер игра значајну улогу у грађевинарству Рима. Малтер се употребљавао као подлога за зидно сликарство у римским кућама, а прављен је од гашеног креча (калцијум-хидроксид) као везива и песка, цигле различите гранулације, ситног камена као пуниоца. Да би се осигурало добро везивање малтера дуго се држао у мокром стању. Таквим постепеним сушењем, добијала се на површини малтера прозирна и врло тврда скрама калцијум-карбоната. Римски креч је имао у себи доста калцијум-хидроксида, тако да је под утицајем угљен-диоксида прелазио у калцијум-карбонат. То је тај фин и прозиран слој на површини зида, који у себе веже пигмент и зид чини водоотпорним. Креч са пуно калцијума се добијао печењем белог, тврдог кречњака, искључиво на дрвима и на строго контролисаној температури. Тако добијен негашени креч се гасио у јамама, са додавањем воде уз мешање. Према тадашњем закону креч је морао да одлежи у кречани три године.

Римљани су познавали и други начин припреме креча који је познат из Грчке, а описује га Витрувије. Овај метод је захтевао додатно мешање и гњечење кречне масе са великим храстовим коцима, а потом је кречена маса дуго сазревала. Ово је захтевало велике групе радника, те је мање коришћен.

Римски мајстори зидног сликарства познавали су десетак врста малтера. Обично су стављали два или три слоја грубог малтера, а на то три или четири слоја финог:

  1. Груби слој је био дебљине од 7 до 25 мм, коришћен је за попуњавање неравнина на зиду и као подлога за нове слојеве. Рађен је у размери 1:4 (1 калцијум-хидроксида : 4 песка) или 1:3.
  2. Следећи слој је био у размери 1:2, ова размера се користила и у два или три наредна слоја.
  3. Завршни слој на коме се сликало био је у размери 1:1 (мермерни прах : калцијум-хидроксид) тониран, са грубо млевеним пигментима.

Римска зидна декорација била је исликана на глатком малтеру. Степен глаткоће се разликовао у зависности од практичне функције површина. На основу глаткости и даље обраде можемо направити следећу поделу:

  1. Изглачане површине, које су при поступку глачања добиле мутну површину и где се види структура малтера. На тим површинама боја се наносила у ретком стању, што је додатно истицало грубост малтера. Рађено је фреском техником. Овакав рад се углавном користио за мање репрезентативне просторије и ликовне представе на зидовима.
  2. Глатки малтери на којима се не види структура, углачавани су до потпуног згушњавања малтера, а у ову групу спада већина римских малтера. Пигмент је наношен у средње ретком стању. Негде су површине након бојења поново глачане. Овако глачане површине добијају додатни сјај, који је зависио од дужине глачања, структуре пигмената и влажности подлоге. Ова метода се користила за једнобојне површине на којима су се налазили геометријски или стилизовани флорални мотиви.
  3. Малтери са високим сјајем, су поред обичног глачања били брушени и полирани. Важно је било да брусни камен буде исте боје као и подлога. Брусила се сува површина (пошто се створио ЦаЦО3), која се накнадно квасила, пигмент се више пута наносио и глачао. По оваквим површинама се није осликавало, већ су оне служиле као имитација камена или мермера. Научници су се бавили проучавањем техника глачања малтера тако да имамо различите описане поступке:

- W. Klinkert, описује следећи поступак: рука се навлажи са ретким водорастворљивим лепком (нпр. туткало) па се урони у мермерни прах и тако се утрљава у бојени слој. У овом случају мермерни прах је средство за полирање.

- Плиније каже да би малтер имао сјај треба употребљавати што старији креч. Такође спомиње употребу кожног туткала, које је прављено од воловских ушију и које се меша са пигментом.

На основу ових записа можемо предпоставити да везиво не треба тражити само у неорганским материјалима, већ и у органским.

Драгана Живковић, конзерваторка-саветница