Марија–Мара Малагурски – још једна од седам жена посланица на Великој народној скупштини 1918.

.

0
0
0
s2sdefault

Марија – Мара Малагурски (1894–1971)

Марија Мара Малагурски рођена је у Маријатерезиополису (Суботици) 20. 12. 1894. године, од оца Јосипа и мајке Кристине. Њен деда Ице био је истакнути буњевачки трибун и оснивач буњевачког културно-просветног друштва Пучка касина (1878). После основне школе наставила је образовање у Штросмајеровом заводу у Ђакову, а потом у Вишој женској школи у родном граду. Енглески језик учила је у Лондону.

Родољубиво и слободарски васпитана, бавила се културно-просветним радом са којим је хтела да подигне ниво образованости и националне свести код Буњеваца и посебно Буњевки, која је дуго била институционално потискивана од аустроугарске власти. С тим у вези, пред Велики рат основала је Буњевачко католичко девојачко друштво и Дилетантско друштво (1911). Од школовања непрестално се бавила књижевним радом,  етнографијом Буњеваца и еманципацијом жена, како кроз књижевни рад тако и личним примером. Сматрала је да је кључно у борби за еманципацију жена образовање и култура. Своје текстове до 1918. објављивала је у буњевачком листу Невен под псеудонимом Невенка.

У сутону Првог светског рата и попуштању стега власти над народностима у Угарској, српски и буњевачки прваци почели да се организују у циљу стварања свог политичког тела. На позив Српског народног одбора у Новом Саду као централног политичког органа Срба у војвођански областима, односно Банату, Бачкој и Барањи (БББ)  у Суботици је 10. 11. 1918. основан Буњевачко-српски народни одбор (БСНО). Овај одбор је потом на позив СНО организовао збор на којем су изабрани посланици за предстојећу скупштину, између осталих и Мара Малагурски заједно са друге четири жене посланице. Овај инцидент у политици и борби за женска права био је јединствен не само за војвођанске области (Банат, Бачка и Барања), већ и за Европу у којој женска политичка права нису постојала. Потом је учествовала на Скупштини Срба Буњеваца и осталих Словена 25. 11. 1918. у Новом Саду, на којој је проглашено отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији. 

После ослобођења и уједињења у југословенску државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевину Југославију (од 1. 12. 1918) била је и надаље активна у друштвеном и културном животу. Један је од оснивача Буњевачке просвитне матице (1927). Учествовала је на чувеном Словенском балу у Београду. Сарађивала је у бројним књижевним и научним часописима: Књижевни север, Вардар, Мисли, Гласник Југословенског професорског друштва, Буњевачки календар, Буњевачке новине. Писала је књиге о буњевачким обичајима и народним ношњама, неколико приповедака и један позоришни комад. Најпознатије дело Маре Малагурски је приповетка Вита Ђанина за коју је добила награду Српске краљевске академије Цвијета Зузорић 1928. године. Била је члан Управног одбора Кола српских сестара. Од 1929. године живела је у Београду и Новом Саду. Удала се 1919. године, за Драгослава Ђорђевића, професора, сенатора и бана Дунавске бановине, са којим се 1929. преселила у Београд. После Другог светског рата била је члан Друштва књижевника Србије. Упокојила се у Београду 9. 7. 1971. године.

Музеј Војводине, односно његово одељење Музеј Присаједињења 1918, у својој збирци Портрети знаменитих личности 1918, поседује портрет Маре Малагурски. У питању је дело академског сликара Миле Кулачића у техници уље на платну.

Зоран Вељановић, архивски саветник и кустос-историчар