Ликовни израз римског зидног сликарства

.

0
0
0
s2sdefault

Римска фрска са арехеолошког локалитета Врањ (Хртковци) III и IV изложена на сталној поставци музеја Војводине

О Римском сликарству се може говорити на основу сачуваних зидних слика, посебно у: Помпеји, Херкуленији, Риму, Боскореалеу. У садржајном погледу то сликарство је потпуно ослоњено на хеленско, док је у стилском погледу та зависност нешто мања.

Римљани су често украшавали зидове својих просторија, чешће него плафоне. Зидови су били осликани тако да смо могли да разликујемо три дела: темељ, средњи део и фриз.

Средњи део је био, највише осликан, са највише детаља; док су темељи и фриз чинили његов оквир.

Мотиви зидног сликарстава су већином зависили од намене просторије. На нашем тлу су највероватније деловали путујући мајстори, који су са собом носили узорке мотива, које је наручилац бирао у складу са тадашњом модом. Наравно на то су утицали захтеви богатих наручиоца, који су у то време диктирали моду. Међутим у каснијем римском периоду уметници зидног сликарстава се ослобађају терета наслеђа и почињу да траже сопствена ликовна решења, која преживљавају и оповргавају класично Хеленско мишљење да је декоративно зидно сликарство мање вредно.

Први који је римско зидно сликарство поделио на уметничке стилове је био А. Мај (1882. године) узор му је дао први утемељивач историје Европске ументноти Ј. Winkelmann, који је у XVIII веку појам стилова зидног сликарства унео у ликовну уметност. Мајева подела. Помпејског зидног сликарства се састоји из четири развојна стила:

  1. Инкрустациони стил (200 до 70 г. п.н.е), карактерише правилне, различито обојене целине, које имитирају мермерне плоче. Витрувије први описује овај начин осликавања. Поред имитирања мермерне оплате, могу се видети и симулације мермерних дискова, древених греда, пиластера и венаца. Овај стил се задржава у зони сокле и у каснијим фазама.

Овај стил се појављује широм Медитерана током III и II века п.н.е. примери овог стила се појављују у јужној Русији, Малој Азији, на обалама Егејског мора, Египта као и на југу Француске, Шпаније и севрне Африке.

  1. Илузионистички стил, (средина I века п.н.е.) ту се појављују насликани архитектонски делови (стубови, корниши, прозори, канделабри, гирланде, итд.) са представама пејзажа, који заједно стварају илузију широких простора. Витрувије наводи о овом стилу следеће: „тога у природи нема, нити може бити, нити је икада било. Нова мода присиљава лоше судије да осуде добру израду јер је, наводно, досадна. Али како танка трска може да држи кров или канделабер украсе тимпанона? ...Не могу се одобравати слике које не личе на стварност. Чак и када су добре израде, можемо их хвалити само ако приказују истинску тему и не прекорачују правила уметности”. Овде долази до изражаја типична римска композиција са вертикалном и хоризонталном поделом на три дела. Ипак, без обзира на тадашње критике, Римско зидно сликарство почиње да замењује слике на дрвету, које су украшавале Грчке куће.

Овај стил је настао у Помпеји и трајао је цео I век п.н.е. Имамо бројне примере сачуване у Риму, Помпеји, на Сицилији као и централно и северној Италији и југу Француске.

Холандски научник H.G. Beyen је овај стил поделио на више фаза.

  1. Августов стил, (од 20.г. п.н.е. до средине И века) примењује исте елементе као и други само их третира у равни. Преовлађују равне, декоративне површине широких равни, јаких боја углавном црних и црвених пигмената. Овде се задржава уобичајена подела зидова. Главна фигура или група фигура је постављена на средини зида. Све фигуре су укључене у композицију. Грчки мотиви су прилагођени римском начину схватања уметности.
  2. Флавијевски стил (задња четвртина И века). Овај стил се враћа у илузионистички третман и обогаћију га раскошни елементи. Осликана архитектура губи представу реалности и пластичности. У овом стилу додаци сложеним архитектонским сценама су мртве природе. Обично су насликане у лажним нишама или на полицама, тако да предмети који су често распоређени на два нивоа, остају близу гледаоца. Колорит се темељи на жутој, златној и белој боји. Зидови се украшавају тако да подсећају на тепих.

Римљани су створили уметност која показује мању оригиналност, али која је својим остварењима извршила велики утицај на даљи развој европске уметности и обележила једно од најзначајнијих раздобља у историји уметности. Уметници се у почетку појављују као настављачи и чувари тековина Етрурске и Грчке уметности, да би у каснијим периодима прерасли у оригиналне ствараоце. Већу независност од Хеленских утицаја римска уметност почиње да показује у доба касног царства. То је резултат унутрашњег развоја римске уметности и стварања веће популаризације сопствених елемената у формирању тзв. провинцијске уметности.

Драгана Живковић, конзерватор саветник