Керамика у дослуху са природом

.

0
0
0
s2sdefault

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чува се петнаест радова Аранке Мојак - једне од најзначајнијих војвођанских керамичарки. Она и њен покојни супруг сликар Петар Мојак излагали су у Музеју Војводине, а такође и били учесници ликовних колонијa. Због добре сарадње, ова вредна уметница је пре неколико година пожелела да нашој установи поклони неколико радова из различитих фаза њеног  стваралаштва. На тај начин поседујемо мањи легат Мојакове која пружа добар увид у различите деценије и уметнички опус дуг скоро пола века.

Керамопластика Црвена птица је студентски рад Аранке Мојак и хронолошки је први у низу. Настао је још далеке 1968. године и преставља птицу обликовану на грнчарском точку, а потом глазирану. Ова мајолика је изразито компактна јер је добијена из облика цеви, те отуда на њој купасте и цилиндричне форме. Но, Мојакова се убрзо после овог рада ослободила диктата грнчарског витла и напустила обликовање посуда као примарне форме.

Од осамдесетих година прошлог века Аранка Мојак постепено почиње са увођењем перфорација. Она је тежила изазовима сложенијих облика са доста отвора, које је у керамици веома тешко извести. Теракота Разгранато дрво обједињује отворене и затворене форме. Отвори су саставни део овог уметничког дела за које је потребно велико знање и искуство. Уметница је овај пут изоставила глазуру, јер би рад по њеним речима, у том случају отишао у кич. Стилизована форма дрвета носи дечију радост, наивност и једноставност, а сам материјал као што је теракота савршено дочарава свет природе као  непресушне инспирације ове уметнице.

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чува се и неколико радова Мојакове на тему рата, која је и њој и њеном покојном супругу била веома блиска, будући да су и сами били сведоци истог. Нису то призори борбе, разарања и страдања као што су најчешће приказивале њене мушке колеге, већ је ово пре свега један специфичан женски угао гледања на страхоте рата. Она представља недужне - жене и децу у бегу пред непријатељем. Те жене нису добиле ордење и одликовања, оне су остале безимене, и једино што су желеле је да им деца преживе. Баш зато су оне хероине Аранке Мојак.

Драгана Гарић Јовичић, кустоскиња историчарка уметности