Лаза Пачу – доктор који је излечио српску привреду на крају 19. и почетком 20. века

.

0
0
0
s2sdefault

Лаза Пачу, рођени Чуружанин, остаће у историји упамћен по многим заслугама. Иако лекар по вокацији, Србију је највише задужио својом умношћу и способношћу да рационално и врло успешно води финансијску политику земље на прелазу 19. у 20. век. Био је финансијски геније и добар администратор, врло поштован и цењен у свом послу. Лаза се у Београду успешно бавио својом докторском професијом, не слутећи да ће га живот одвести у сасвим другом правцу. Упорним инсистирањем својих тадашњих политичких истомишљеника Пачу је одлучио да остави стетоскоп и напусти лекарско занимање како би помогао својој земљи да преброди економске и финансијске тешкоће.

Године 1889. постављен је на место управника Монополске управе, која је представљала кључну пореску установу. Успео је да за само годину дана уведе потпуни финансијски ред, а у наредним годинама његовом заслугом приходи су се значајно повећали. Десет година касније постављен је за директора Београдске задруге, једне од најмоћнијих финансијских институција тадашње Србије, а био је и члан анкетне комисије, коју је формирао Сенат, са задатком да среди и осавремени државне финансије.

Успешна каријера у области финансија др Лазе Пачуа достигла је врхунац када је 1904. године постављен за министра финансија Србије. У то време пред њим су били озбиљни економски задаци које је требало решити. Државна каса је била празна, а Србији нико на свету није хтео да одобри кредит. Приоритет његове политике била је финансијска стабилност земље и трајна консолидација буџетског дефицита. Поред тога важно је било обезбедити трајне и стабилне изворе за финансирање буџетских расхода. Како се раст јавне потрошње повећавао требало је предузети мере на јачању домаћих извора финансирања државне потрошње, повећањем буџетских прихода, као и увођењем изузетно високог пореског приреза од 40% у просеку на 100 динара пореза по пореском обвезнику. Пачу је на седници народне скупштине изложио да је овај једногодишњи прирез непопуларна, али нужна мера за довођење у ред српских финансија. Након истека ових годину дана прирези су укинути, али су порези и даље остали високи.

Пачу је сматрао је да је најважније да се уведе јавност буџетске политике и да све буде транспарентно. Иницирао је доношење Закона по коме се сезонски недостатак прихода у буџету могао надоместити задужењем државе код Народне банке, али само у износу од 10 милиона динара у периоду док приходи Монополске управе не порасту толико да могу да намирују стране повериоце. Још једна важна мера односила се на царинске приходе, који су повећани у просеку за 40%. Оштрим монетарним мерама успео је да уравнотежи буџет, а затим вештим преговорима да поврати поверење богатих европских земаља у новчану снагу Србије. Кредитни рејтинг Србије нагло је порастао, тако да је она могла да се задужи у било којој банци света. Осим тога порасла је цена српских вредносних папира на тржишту, у просеку 60% и 70%. Пачу је признавао само златни стандард новца, тј. новац са златном подлогом. Његовом буџетском и монетарном политиком повећан је оптицај новца у злату у Србији на 4 милиона динара, што се никада раније није догодило.

У свом другом мандату на челу министарства финансија Лаза Пачу сусрео се са озбиљним проблемом какав је био Царински рат између Аустроугарске и Србије, који је трајао од 1906-1911. године. Овај рат је био озбиљна претња за српску привреду. Аустроугарска је затворила своје границе за извоз српске стоке, уз образложење да се штити од заразе. Уз помоћ пуно труда и преговора Србија је остварила извоз са Белгијом, Немачком, Француском и Египтом и тиме сачувала српску привреду.

Трећи мандат Лазе Пачуа трајао је од 1912. до његове смрти 1915. године. Спољну трговину повећао је за 100%. Србија је из Балканских ратова изашла без буџетског дефицита и то управо захваљујући његовим мерама којима је направио два буџета – редовни и ванредни (ратни). У време ратних дејстава 1913. када није усвајан редовни буџет, Пачу га је надоместио из ратног буџета са 90 милиона динара, рачунајући да ће добити иностране кредите за покриће ратних расхода. Године 1912. донет је Закон о мораторијуму, којим се привремено замрзава исплата штедних улога и одлаже измиривање обавеза према унутрашњим повериоцима, иако је држава наставила са редовном исплатом спољних обавеза. Овом мером Пачу је сачувао спољни кредитни рејтинг Србије, јер су дугови редовно исплаћивани чак и у ратним околностима.

Лазар Пачу остаће упамћен по својој успешној економској политици какву је водио. Одиграо је кључну улогу у најтежем времену за Србију током Првог светског рата. Историја ће га памтити као „лекара који је излечио српску економију“. Иако је народу наметнуо велике порезе, уживао је огромно поштовање, јер је оштрим мерама не само напунио државну касу, већ подигао животни стандард свих становника. Водио се тиме да само у стабилној и богатој земљи грађани могу бити богати и сигурни. О његовој штедљивости и чувању новца сачуване су бројне анегдоте, а о његовом поштењу и правичности говори и то да чак ни краљу није одобрио зајам који је тражио.

Мирјана Лакић, кустос - историчар