Неколико речи о почецима женског покрета у Војводини

.

0
0
0
s2sdefault

Женско удружење Мајка Југовић, Сремска Митровица,1920.

Нисмо ми, господо накинђурене лутке и Еве...

Док је у свету развој женског покрета започео одмах након француске буржоаске револуције (1789), почеци женског покрета у нашим земљама, сежу у другу половину 19. века. То је време када  су се жене све теже мириле са чињеницом да остану на маргинама друштвених збивања и да се суштина њиховог живота своди на улогу мајке, супруге и домаћице. Оне су захтевале право на наслеђивање, право наслеђа из брачног односа, право на школовање женске деце, право на женске организације, право на јавно деловање. Борба коју су жене започеле током 18. века, трајала је кроз цео 19. и почетак 20. века док се нису  избориле за место у друштву које им припада.

Коло српских сестара у Јасенову, 1937.

У једном од чланака објављених на сајту Музеја, било је речи о Добротворној Задрузи Српкиња Новосаткиња. Том приликом је речено д су женска удружења која су се интензивно оснивала последњих деценија 19. века, најављивала почетак женског покрета у Војводини. Међутим, није само Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња та која је била весник  борбе за еманципацију жена на овом простору. Њеним примером су кренуле и жене у свим војвођанским градовима и то жене свих етничких група, а неке од њих су већ седамдесетих година 19. века почеле  организовану борбу за своја права. Тако су Великокикинђанке 1873. основале своју прву добротворну задругу, а старобечејке, 1874. Осим у Новом Саду, Великој Кикинди и Старом Бечеју, такве добротворне задруге су ницале и у другим местима Војводине: Сремска Митровица (1870), Суботица (1878), Вршац (1883) Велики Бечкерек (1884), а у периоду од 1890. до 1895: Инђија, Меленци, Даљ, Панчево, Сомбор, Сремски Карловци, и др.

Када се говори о самим почецима женског покрета у Војводини, неопходно је споменути прву новосадску женску организацију коју је 1867. основала Марија Томековић рођ. Фрадл. Она је у почетку окупљала Новосађанке без обзира на верску припадност, са циљем да помаже сиромашну децу. Касније ова организација „постаје римокатоличко удружење“.

У Војводини су све етничке заједнице имале своја женска удружења, а само у Новом Саду  су радила следећа: Друштво Марија Доротеја, Јеврејско добротворно женско друштво, Коло српских сестара, Друштво женских сокола, Женско музичко удуржење, Немачко женско (касније друштво Немачки саез жена), Светска женска ционистичка организација, Месни одбор црвеног крста, женска читаоница „Посестрима“, Евангелистичко женско добротворно друштво „Табитха“, Централни савез чехословачких жена у Краљевини СХС идр.  У Сомбору је радила мађарска женска добротворна задруга, у Великом Бечкереку Реформатска женска задруга (1897), у Сремској Митровици Хрватско римокатоличко госпојинско друштво. При скоро свакој већој јеврејској општини у Војводини, радило је Добротворно женско друштво: у Великом Бечкереку (1858), Сомбору (1871), у Панчеву (1873), у Новом Сау 81876), Старом Бечеју (188че6), у Кули (1890) и у Суботици (1895). Таква јеврејска женска удружења су постојала и у другим местима: Велика Кикинда, Врбас, Вршац, Земун и др.

Повеља Кола српских сестара, за коју је ликовно решење дао Урош Предић

Међу најпрогресивнијим борцима за решавање проблема еманципације жена, био је Јаша Томић. Он је кроз своју политичку активност налазио разне начине да пропагира женски покрет али и да га повеже са политичком акцијом своје Радикалне странке и на тај начин му да и организовану форму. Најзначајнији и најпоузданији сарадник Јаши Томићу, била је његова супруга, Милица, која се од свих тадашњих Српкиња у Угарској највише исказала као еманципована жена. Када су жене у Новом Саду 1910. основале Српску женску читаоницу Посестрима, која је изникла из удружења Посело Српкиња, основано 1905, Милица Томић је постала њена председница. Она  је 1911. покренула часопис Жена, који је излазио под њеним уредништвом у Новом Саду, од 1911. до 1922. године, са прекидом за време Првог светског рата. Под истим именом је Милица уређивала и годишњи календар.

Иако се свесрдно залагао за еманципацију жена, Јаша Томић је у једном од својих бројних чланака, закључио да је најважније „да жена остане жена - образована, равноправна, али жена“. Под тим је подразумевао еманциповану жену, добру домаћицу и мајку, али и биће које је сачувало женственост.

А жене су још у 19. веку поручиле господи:

Немојте милсити господо, да смо ми намерне, да заљуљамо ваше господство, или да га баш сасвим оборимо. Не! То је за сад далеко од нас, а и како би сада и помислити могли, кад је ваша интелигентна снага куд и камо протежнија од наше; ми хоћемо само да ви добијете боље мишљење о нами и нашим врлинама, а не, да у нами гледате само хазарткиње, накинђурене лутке и модерне Еве“[1] (Женскиње, из писама једне женскиње. Од Лазе Нанчића, у: Јавор, 1881. стр. 206 – 209)

Женски покрет у Војводини се наредних деценија одвијао у складу са новим друштвено – пoлитичким приликама, а неколико предмета у збирци Музеја Војводине, сведоче о неуморној борби жена за стицањем таквог положаја у друштву, који је достојан сваког људског бића.

Љубица Отић, музејска саветница