Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња у збирци Музеја Војводине

.

0
0
0
s2sdefault

У друштвеном животу Војводине, значајно место имале су разне организације и удружења, која су се у великом броју оснивала од друге половине 19. века. Они су имали национални, сталешки, струковни или хуманитарни карактер, а у основи су готово сви имали за циљ – очување националног идентитета. То се пре свега односи на организације које су оснивали припадници мањинских народа у Аустроугарској монархији. Иако су жене крајем 19. века још увек биле на маргинама друштвених збивања, то је време када се све више повећавао и број женских удружења, на простору Војводине, која су све гласније најављивала почетак женског покретa.

Организованог покрета Српкиња на овом простору није било све до 1862. године, када је у Новом Саду основан Одбор Госпођа Новосадских, који ће 1880. прерасти у Добротворну задругу Српкиња Новосаткиња. Новосадски одбор, је био састављен од супруга и кћери истакнутих личности из политичког, културног и јавног живота као што су: Јаша Томић, Јован Суботић, Ђорђе Натошевић, Михајло Полит Десанчић, Аркадије Варађанин и други. Управо у кући једног од њих, др Ђорђа Натошевића, поникла је идеја да се оснује Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња. Велику подршку при оснивању, али и у будућем раду овој организацији пружио је Аркадије Варађанин, који је од 1886. уређивао њено гласило - Женски свет. До 1911, то је био једини национални женски лист штампан изван Србије. Од свог оснивања па све до 1914. године, Задруга је имала хуманитарни карактер и њен рад је био усмерен на пружање материјалне и моралне помоћи свима онима којима је она била неопходна, а посебну бригу је водила о женама. Зато је организовала разне добротворне акције са циљем просвећивања женског дела омладине путем разних културних садржаја, организовања разних курсева и течајева за девојке и жене и др. Већ 1884. године  Задруга је организовала у Новом Саду велику Изложбу народних и вештачких рукотворина Српкиња, на којој су излагале женске задруге из 104 општине у Монархији и пет општина из Босне и Херцеговине. Од културних манифестација су нарочито били популарни балови које је Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња организовала у Дунђерсковом позоришту (башта данашњег хотела „Војводина“), од 1895, све док оно није изгорело (1928).

Велику помоћ је Задруга пружила српским рањеницима у српко-бугарском рату (1885). Током Првог светског рата активности Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња су биле нарочито изражене, а посебно је значајна била њена болница, која је радила до краја рата.

Стварањем Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и присаједињењем Војводине Србији (1918), створени су потпуно другачији услови за развој културног и друштвеног живота у Војводини. Нове прилике су готово потпуно измениле и рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, јер је чување националног идентитета сада преузела држава, а Задруга је могла да се бави искључиво хуманитарним радом. Акценат њене делатности био је на образовању жена, посебно сиромашних девојака, те је у том циљу основала два фонда: Аркадија Варађанина (1922) и Женске занатске школе (1924). Како би дошла до средстава за своје хуманитарне активности, периодично је организовала своје чувене балове на које су њене чланице и ученице долазиле обучене у народне ношње словенских народа, изражавајући тако јединство свих југословенских народа.

Након Другог светског рата, рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, био је забрањен.

Један део материјала, који сведочи о раду ове значајне женске организације, преузео је Музеј Матице српске (1946), а данас се он чува у Музеју Војводине.

Љубица Отић, музејска саветница - историчарка