Храна као део културног наслеђа

.

0
0
0
s2sdefault

Постављена трпеза за бадње вече

Исхрана је, као значајан елеменат културе, класична етнолошко-антрополошка тема.

У савременом друштву исхрана је важан део начина живота, ознака личног идентитета и животног стила. Припремање, презентовање и конзумирање, или пак одсуство одређене хране, користе се да обележе време, установе друштвени идентитет и искажу симболички смисао понашања. Храна се користи као симбол у религији, као и у другим ситуацијама у којима се исказује и потврђује идентитет и свест о припадању заједници.

Промене се обично брже прихватају у свакодневној храни, него у оној која је део обредно-обичајне праксе. Такав је случај са обредним јелима која су део божићног циклуса обичаја Русина у Бикић Долу. Русини су насељавали Војводину у више таласа, од средине 18. века. Тада су насељена поједина места у Бачкој, а одатле су се групе населиле и у Срем. У другој етапи насељавања (1848-1880), Русини Хорњаци, углавном из Шаришке жупаније (Бардејовски срез) долазили су претежно у Срем и стапали се са раније насељеним сународницима. Ови млађи насељеници су били гркокатоличке вере, као и већина ранијих, али су за себе говорили да су Хорњаци (Горняци) и да говоре по хорњацки (по горняцки). Оаза ових Русина живи и даље у сремском селу Бикић До, у општини Шид.

Гљиве пипенки у шуми

Са другим Русинима у околини, у Срему и Бачкој, Бикићане повезују вера, језик и обичаји.

Живећи у Срему скоро век и по, Бикићани су се прилагодили тој средини и развили и негују елементе културе, који су карактеристични за то подручје. Говор првих досељеника у село, Хорњацки, данас је готово ишчезао. Зна га још само неколико становника села; остали говоре русинским или српским језиком. Обичаји Божићног циклуса су међу највише сачуваним.

Русини у Бикићу за Бадње вече припремају, поред низа јела карактеристичних за друга русинска места, варову маћанку - сос од расола са гљивама. Ово јело су донели из старог краја – Хорњице. Брежуљкасто и шумовито окружење на обронцима Фрушке горе, које подсећа на стари карпатски крај допринело је да неки елементи културе буду сачувани и у новом завичају. Међу њима се истичу знања о употреби гљива у исхрани, које код већине других заједница у овом новом завичају није толико распрострањено.

За припрему варове маћанке користе се печурке пипенки – медењаче (Armillaria mellea). Ове гљиве се појављују и сакупљају у октобру, после кише, а потом се суше (у новије време се прокувају и замрзну). Варова маћанка се припрема тако што се на уљу пропржи брашно, додаје се расол разблажен са водом и на крају прокуване гљиве. Ово јело је такође саставни део традиционалне вечере за Бадње вече код Украјинаца, Пољака и Словака.

Припремање гљива за сушење

Припремање овог јела подразумева и чување знања о самим гљивама, о њиховом прикупљању и процесима сушења и чувања. Ta знања су део културног наслеђа, које су Бикићани донели из старог краја, из карпатских шумовитих области у којима су ове традиције такође сачуване. Населивши се на шумовитим ободима Фрушке горе, на којим успева иста врста печурки, у Бикићу су могли да сачувају и да наставе да негују ова знања. Ипак, када је прикупљање гљива у питању, оно је готово ишчезло када је свакодневна исхрана у питању.

Прикупљање гљива пипенки, које је тесно везано за за традиције за Бадње вече, опстало је и негује се као део идентитета и веза са старим крајем. Оно је данас, када се Хорњацки језик потпуно изгубио и уступио место русинском, један од последњих знакова другачијег порекла Бикићана у односу на друге Русине у Војводини.

Татјана Бугарски, виши кустос – етнолог