Почасна база цара Валеријана – Прича о два цар(ств)а

.

0
0
0
s2sdefault



                            

 

 Крајњи леви споменик у дворишту Музеја Војводине, откривен је у XVIII веку на подручју Титела. Највероватније је настао (и био постављен) у римском утврђењу Акуминкуму, данашњем Старом Сланкамену. Израђен је од кречњака у облику квадра висине два метра, и, поред очигледних ломова и трагова зуба времена, на његовој горњој површини приметна су два интригантна удубљења, која не изгледају као типична накнадна оштећења. Натпис са предње странице, добро очуван, саопштава нам какав је споменик у питању, односно када је и за кога подигнут.

 Прича којој је овај споменик сведок, враћа нас у време два велика царства, којих одавно више нема, али чије су тековине и данас присутне, како на просторима које су обухватала, тако и у светским размерама. Једно је Персијско Сасанидско царство (Иранско, или Аријевско, како су се сами називали), којим влада Шаханшах – цар Шапур I, а друго je добро познато Римско царство, којим управља Цезар – цар Валеријан. Ове суперсиле античког доба биле су суседи, и у сталном сукобу око територија. Сасаниди су настојали да се прошире на рачун Рима у Малој Азији, и честим упадима и откидањем делова територије провоцирали су Рим. Након више дубоких продора у римску територију, и освајања града Антиохије у некадашњој провинцији Сирији, за одмазду, уследио је поход цара Валеријана.

 Овде поново долазимо до нашег споменика, јер је он, према садржају уклесаног натписа, подигнут управо у част цара Валеријана, поводом обележавања његовог боравка на подручју данашњег Срема, око 254. године нове ере, на почетку његовог похода на исток.

                                                              

                                                                 Цар Валеријан, 253–260. н. е.

 Почетак кампање био је по цара повољан – Валеријан је до 257. године повратио Антиохију и успоставио контролу над провинцијом Сиријом. Међутим, при походу на окупирани граду Едесу, 259. године, Валеријана напушта ратна срећа – епидемија куге значајно је ослабила његове трупе. У овако отежаним околностима, на пролеће следеће године, уследила је и одлучујућа битка цезара и шаханшаха у близини Едесе. Римска војска, која је бројала неких 70.000 војника, у боју је потпуно поражена, а да срамота буде већа, заробљен је и сам Валеријан, који је тиме стекао неславну улогу првог римског императора који је допао заробљеништва.

                

                             Тријумф цара Шапура над Валеријаном (стоји), Naqsh-e Rostam, Persepolis

 Шта се са Валеријаном потом дешавало – није извесно (осим да се из заробљеништва није вратио), будући да постоји већи број сведочанстава, која иду од једне крајности до друге. Умеренија (и вероватнија) сведочанства говоре о, мање или више лагодном, доживотном заробљеништву цара у унутрашњости Персијског царства, када су римски заробљеници – војска и инжењерске јединице, изградили више значајних великих структура, попут система бране-моста Band-e Kaisar (Цезарова брана) у Шуштару, важном пољопривредном центру.

        

                                                         Band-e Kaisar (Цезарова брана), Шуштар

 На другој страни, извори попут хришћанског историчара Лактанција говоре о срамотном трајању Валеријана у ланцима, и понижењу којем је био подвргнут тиме што је своме супарнику Шапуру служио као столица за узјахивање коња. Као Валеријанов неславни крај, наводи се усмрћивање наливањем течним златом, или драњем коже на живо, а која је потом, офарбана у црвену боју и напуњена сламом, стајала изложена у главном персијском храму. Екстремност (нетачност) оваквих навода, које персијски извори и споменици тога доба ни најмање не поткрепљују, могла би се приписати осветољубивости каснијих хришћанских писаца, будући да је Валеријан издао више едиката који су довели до тешких репресалија над све бројнијим припадницима хришћанске вероисповести у Римском царству.

                           

                                 Понижавање цара Валеријана од стране Шапура I, Ханс Холбајн

 Што се удубљења поменутих на почетку тиче, њихов облик и распоред, као и поређење са споменицима сличног типа и периода, упућују на закључак да су у питању лежишта стопала фигуре императора која је била постављена на споменик (отуда база), а која је била природне величине (или већа). Нажалост, сама статуа цара до данас није сачувана, односно откривена.

                             

                                                       Горња површина почасне базе цара Валеријана

 Тако, два миленијума касније, сведочи наш споменик о посети једног императора овим крајевима, и о почетку велике епопеје, која се неславно завршила. Изузев оваквих, конкретних сведочанстава, мало се шта друго од прича о царевој судбини може узети за извесно. И, као што данас не знамо како је изгледала Валеријанова фигура са споменика, док можемо да тврдимо да је постојала, тако не можемо знати ни како је тачно изгледао царев крај, осим да га је у заробљеништву и снашао...                                                                         

                                                                                                                                       ... sic transit gloria mundi

 

 

Никола Мркшић, кустос-археолог