Јанко Шафарик – Словак који је радио на утемељењу српске музеологије, нумизматике и библиотекарства

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Јанко Шафарик је рођен 14. новембра 1814. године у мађарском месту Киш Керешу у угледној словачкој евангеличкој породици. Његов отац Јан био је богати земљопоседник и старији брат чувеног слависте Павела Јозефа Шафарика. Основну школу Јанко је завршио у родном месту, да би 1821. наставио са школовањем у Новом Саду код стрица, Павела Јозефа Шафарика, који је у то време радио као директор српске гимназије. Након завршетка гимназије Јанко одлази у Пожун, данашњу Братиславу, на студије права и филозофије. Већ 1832. године напушта Пожун и одлази у Пешту где уписије медицину. Две године касније прелази на бечки универзитет, где 1838. године стиче звање доктора медицинских наука. После тога је око годину дана боравио у Прагу где се, у кругу свога стрица и других чешких научника бавио археологијом и славистичким студијама. У то време је написао неколико расправа које су се односиле на јужнословенске писце. Након Прага поново одлази у Пешту где ради као лекар, а затим  и у родни Киш Кереш, где након очеве смрти брине о имању.   

 Године 1840. Јанко се враћа у Нови Сад и ту ради као градски лекар. Сарађивао је са Матицом српском и у њеном Летопису објавио прилоге из историје и археологије и бавио се превођењем текстова са чешког и руског језика. Успоставио је пријатељске везе са многим Илирцима, а када се преселио у Београд оне су постале још чвршће.

 Како је Кнежевини Србији недостајало учених људи, Шафарик је 1843. године постављен за професора физике на београдском Лицеју. Већ прве школске 1843/44. године тражио је одобрење од Министарства просвете да може недељом и празничним данима да држи јавна предавања о словенској историји и књижевности. Његова идеја је прихваћена са одушевљењем, а овим предавањима Шафарик је желео да надокнади недостатак славистичке катедре у Београду, где околности још нису биле повољне да се она оснује. Желео је да Срби упознају своју давну и славну историју, као и прошлост своје словенске браће. Од 1847. до 1848. Јанко Шафарик је био ректор Лицеја, а 1849, преузима катедру историје на којој је предавао до 1861, да би се школске 1860/61. године поново вратио на катедру за физику.

 Шафарик је био члан Друштва српске словесности од 1844. године. Задатак Друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика. Председник Друштва по положају је био министар просвете. Како је министар био само номинални председник, Шафарик је био потпредседник и његов стварни руководилац. На ту функцију је биран у више наврата 1853, 1857, 1858, 1861. и 1862. године. Један од главних програмских задатака овог друштва било је утврђивање српске научне терминологије. У том циљу, Министарство просвете, у сагласности са Друштвом српске словесности, одредило је Шафарика 1846. године да путује по различитим местима у Србији и успутно проналази старе предмете који имају музејску намену и историјску важност. О овом путовању Јанко је поднео опширан изјештај илустрован цртежима. Међутим, Министарство није било задовољно овим истраживањем, јер су очекивали да ће се његов рад и истраживање базирати на самом именовању и проналажењу тачних термина за поједине старине, док је Шафарик ставио акценат како на давање назива старим предметима тако и на прикупљање истих. Управо ово истраживање је било од круцијалног значаја за оснивање будућег Народног музеја, због чега га често и сматрају првим српским музеологом.

 Исте године Друштво је откупило нумизматичку колекцију Лукијана Мушицког, коју чини 859 комада римског, средњовековног, турског, мађарског и савременог новца. Збирка је временом постала толико обимна да су је поверили на старање Шафарику. Он је ту збирку касније, када је постао управник библиотеке и кустос музеја, припојио фондовима своје установе. Друштво српске словесности је укинуо кнез Михаило 27. јануара 1864. године, да би убрзо потом било основано Српско учено друштво чији је Шафарик био секретар, а касније и његов председник (1869‒1875). Рад Српског ученог друштва састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада Српско учено друштво давало је у своме органу Гласнику Српског ученог друштва. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину и музику. Цео тај рад је продужење Друштва српске словесности.

 Народна библиотека у Београду основана је 1832. године и најстарија је установа културе у Србији. Јанко Шафарик је постављен за библиотекара Народне библиотеке 1861. године и у следећих осам година увео је бројне новине у смештају фонда, организовао је набавку уз помоћ домаћих и страних књижара и увећао фондове непроцењиво вредним рукописима и старом штампаном књигом. Библиотека је добила посебну просторију за читаоницу, повећан је број особља и претворена је у праву јавну библиотеку. Књиге је средио по формату, издвојио је дупликате, од којих је 1886. основана и Народна библиотека у Крагујевцу. По његовом предлогу одлучено је да се о државном трошку шаље стручно особље у јужнословенске крајеве, нарочито у Македонију и Стару Србију и да се тамо откупљују стари рукописи.

 У част Јанка Шафарика у Народној библиотеци постављена је његова скулптура, а од 2012. године Друштво библиотекара Србије додељује Националну награду из области библиотекарства под његовим именом.

 

Прва свеска збирке докумената из Млетачког архива које је сакупио и објавио Јанко Шафарик

 

 Свест о сакупљању старих предмета јавила се још код кнеза Милоша и учених људи којима је био окружен. Он је подстицао да се старине сакупљају и чувају. Народ је свесрдно почео да шаље разне старине, које су се сакупљале најпре по надлештвима у унутрашњости, а касније у Крагујевцу и Београду. Подстакнут тиме, тадашњи начелник Попечитељства Просвешченија, Јован Стерија Поповић потписао је 10. маја 1844. године акт у коме се први пут помиње Народни музеј. То није био акт о оснивању већ само званичан налог окружним начелствима да прикупљају старине за Народни музеум при већ постојећој Народној библиотеци. Јован Стерија Поповић управљао је првом музејском збирком од 1844. до 1848. године. Сачинио је и прву класификацију предмета Народног музеја, поделивши сав материјал у пет група (повеље и дипломе, књиге, печати, стари српски и стари бугарски новац). Године 1848. Јован Стерија Поповић, Јанко Шафарик, тадашњи ректор Лицеја, и Стеван М. Грубаревић, столоначелник Попечитељства Просвешченија, направили су списак ствари музеја, односно први инвентар ове установе. У том списку постојећи музејски фонд био је у основи подељен у две групе, на нумизматичку збирку и на писмене и друге древности.

 Јанко Шафарик 10. јуна 1862. године постаје руководилац Народног музеја, упоредо радећи и посао управника Народне библиотеке у Београду. Професорску службу напустио је због болести у грлу, како је то сам оправдавао. У то време почињу оружани сукоби између Срба и Турака и Шафарик хитно преноси музејску збирку на безбедно место, што представља први пример заштите фондова у ратним околностима. Још у оно доба он је показао развијену свест о важности чувања културне баштине једног народа.

 Шафарик се претежно бавио палеографијом и нумизматиком, али се за разлику од својих претходника, посветио развитку самог Музеја. Преузео је збирку Друштва српске словеснсоти, којој  је додао и своју приватну. Након пресељења у здање Мише Анастасијевића, Шафарик је приредио прву музејску поставку, која је повремено била отворена за публику, пре свега за лицејце и гимназијалце. У циљу обогаћивања музејских фондова, он је предузео ископавања римских старина у пределима Космаја, Рудника и планине Јелице. Резултати његовог археолошког рада нису велики, али представљају прва позната археолошка ископавања у Србији. Као страствени нумизматичар, доста је учинио на сакупљању старог српског новца, чему је посветио и више својих научних текстова. Током Шафариковог времена систематизоване су збирке музеја.

 Једна од ствари којом је Шафарик задужио Народни музеј јесте израда првих музејских инвентара. Он је још као колекционар врло брижљиво водио евиденцију о сопственој нумизнатичкој збирци, која је откупљена за Музеј 1846. године, а попис његове приватне колекције чува се данас у архиву Народног музеја. Његова нумизматичка збирка је уједно и прва збирка која је систематски сређена и која је добила свој инвентар. Шафарик је остао на челу Музеја до 1869. године када је изабран за члана Државног савета српске кнежевине.

 Поред бирања у још неке значајне институције, посебно треба истаћи да је Шафарик био члан Друштва за повјесницу и старине Југославена у Загребу, затим Московског археолошког друштва, друштва руских лекара, дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу и члан Императорског друштва љубитеља природних наука у Москви. Године 1861. руски цар Александар одликовао га је Орденом Свете Ане другог степена, а пруски краљ Вилхелм Орденом краљевске круне другог реда. Као изасланик српског ученог друштва, Шафарик је 1867. године учествовао на етнографској изложби у Москви. Године 1871/72. је предавао курс археологије чак и кнезу Милану Обреновићу, будућем српском краљу.

 Јанко Шафарик је умро у ноћи између 18. и 19. јула 1876. године у Београду, а иза себе је оставио бројне научне радове о српској прошлости. Иако Словак по националности, задужио је српски народ и историјску науку, музеологију и библиотекарство. Лекар по вокацији, својом свестраношћу, оставио је значајног трага у култури српског народа. Захваљујући њему Народна библиотека и Музеј започели су свој рад и дали основ наредним генерацијама.

 

Мирјана Лакић, кустос - историчар