Деца у бронзаном добу: „Зар опет жир за вечеру?!“

.

0
0
0
s2sdefault
Храст лужњак са жиром

Гледам своју децу за столом и размишљам: „Шта би рекле (посебно она старија) да им се за вечеру сервира супа од жира?!“ У глави већ вртим филм како им мама говори да је на једном домаћем сајту видела да је жир здрав, богат минералима, да је пун влакана која добро утичу на дигестивни тракт и тако помажe код варења и избацивања талога из система за варење, па на тај начин омогућава организму да упија хранљиве материје из било које хране која се конзумира. Видим прве сузице у очима.

Жидовар

Плодови дивљих, самониклих биљака имали су веома важну улогу у животу праисторијских људи. Њихов удео у исхрани становника је зависио од доступности биљака, али и одговарајућих прехрамбених навика које су биле специфичне за културу којој су они припадали. Да ли се доступна храна користила у свакодневној исхрани у „време благостања“ зависило је пре свега од њиховог укуса, хранљиве вредности и већ поменутих навика. Када уобичајена храна постане оскудна човек би се поново „сетио“ оних биљака које је претходно избегавао и тада би их користио или као додатак јелима, као замену за неке састојке или, у крајњем случају, као храну за преживљавање. Храну за преживљавање свакако не чине чисте накупине одређеног самониклог биља. То је више одраз културе исхране. У „гладно доба“ оброке чини углавном „папазјанија“ иоле јестивог биља.

Жидовар

На многим археолошким локалитетима могу се пронаћи остаци плодова самониклог биља. Остаци храстовог жира се у централној Европи и на Апенинском полуострву изнова појављују од неолита до гвозденог доба као садржај посуда за кување, или у мањим накупинама у насељима. Тешко да ови налази могу да се тумаче као храна за стоку. У праисторији је стока уз пратњу пастира сама тражила храну ван насеља. С обзиром да је употреба биљака била вишенаменска, не може се искључити могућност да су жир користили и у процесу штављења коже. Међутим, чињеница да су у бронзанодобним насељима око Алпа пронађени угљенисани остаци већ ољуштених жирова који су се налазилила у кашастој маси у „посудама за кување“ указују на то да се од жира припремала храна.

На градинском насељу Жидовар у југоисточном Банату, на самом рубу Делиблатске пешчаре, у археолошком слоју из бронзаног доба који се приписује Ватинској култури пронађена је већа количина угљенисаних делова жира. Жир средњоевропских храстова је пун танина. То му даје горак укус. Да би се он одстранио, боље је рећи умањио, претходно ољуштени жир треба прокувати, или кратко испећи на жару. Тада врло лако долази до тога да се поједини жирови, односно њихове половине, угљенишу и тако очувају у земљи. Становници бронзанодобног Жидовара на својој трпези нису имали само јела од храстовог жира. Остаци семена баштенске пепељуге указују да су се јели и оброци налик данашњим од чија семенки.

Хупа Индијанци у Калифорнији

Историјски извори говоре о употреби жира у људској исхрани све до прошлог века. Тако је Плиније Старији помињао како је жир представљао богатсво многих народа и да су у случају недостатка жита млели осушени жир и од тога правили хлеб. Жир је представљао главну храну северноамеричких Индијанаца из Калифорније. Начин на који су они третирали храстов жир пре употребе може да нам помогне у реконструкцији припремања праисторијских јела. Жир се млео тек након што је био потпуно сув и ољуштен. Тек потом је „брашно“ мочено у води како би се одтсранио горак укус танина. Од ове смесе би се додавањем свеже воде и кувањем правила „супа“.

После сопственог искуства конзумирања жира могу да замислим разговор маме и деце у бронзаном добу: „Морате да поједете сав жир! Не можете и ујутру и увече само да једете слатко. Знам да је модерно и ново, али доста више са кашом од проса!“

Александар Медовић, археоботаничар